U junu ove godine, obeleženo je 35 godina otkako je sloboda kretanja ljudi, kao jedan od najvažnijih ciljeva Evropske zajednice (EZ), svoje ostvarenje dobila u  Šengenskom sporazu, nastalom van okvira Zajednice.

Ilija Gavrilović , Član Foruma mladih Evropskog pokreta u Srbiji

Pre 35 godina, 14. juna 1985. godine, u mestu Šengen (Luksemburg) pet tadašnjih država Evropske zajednice (Nemačka, Francuska, Luksemburg, Holandija i Belgija) potpisale su Šengenski sporazum kojim je predviđeno ukidanje kontrole na njihovim unutrašnjim granicama za kretanje putnika, njihovih državljana.

Upravo je sloboda kretanja ljudi, kao jedan od najvažnijih ciljeva Evropske zajednice (EZ), svoje ostvarenje, paradoksalno, dočekala Šengenskim sporazumom, nastalim van njenih tekovina, tj. van tadašnjih postojećih oblika saradnje u okviru EZ i prvobitno se odnosila samo na ovih pet država.

Ključna i najvažnija karakteristika Šengenskog sporazuma jeste da državljani država potpisnica mogu bez pokazivanja bilo kakvih ličnih putnih dokumenata (pasoša ili lične karte) prelaziti granice drugih država potpisnica Šengenskog sporazuma. Pored toga, države potpisnice Šengenskog sporazuma određuju vizne politike prema trećim državama, prostije rečeno – one određuju kojim državama, odnosno njihovim državljanima, će biti potrebna viza za ulazak u države Šengenskog prostora, a kojim ne.

Treba napomenuti da su se ovih 5 država dogovorile da ukidanje kontrole ide postepeno, a ne odjednom, i takav proces je trebao da bude gotov u narednih pet godina, do 1990. godine. Tada je potpisana nova Šengenska konvencija koja je trebalo da dopuni prethodni sporazum, utvrdi određene pravne mere i aranžmane, kao i način na koji će funkcionisati “Šengenski prostor”. Tek tada je došlo do formalnog ukidanja granica između ovih pet država. Međutim, Šengenski sporazum i dalje nije bio na snazi.

Naime, Šengenski sporazum je de iure stupio na snagu tačno deset godina od potpisivanja – marta 1995. godine, prema prethodnom dogovoru država koje su ga i osnovale.

Do tada su i druge države članice EU uvidele koristi koju imaju državljani ovih pet država-osnivača, pa su i one odlučile da pristupe. Tako je 1990. godine, Italija pristupila Šengenskom sporazumu, a dve godine kasnije, i Španija, Portugalija i Grčka. Do većeg  pristupanja drugih država članica EU dolazi nešto kasnije – 1996. godine (ulazak država Nordijske pasoške unije – Švedska, Danska, Finska, Island i Norveška) i 2004. godine (ulazak 10 država Centralne i Istočne Evrope).

Stupanjem na snagu Ugovora iz Amsterdama, 1999. godine, Šengenski sporazum je inkorporiran u tekovine Evropske unije i postao njen sastavni deo.

Danas su članice Šengenskog sporazuma, odnosno “Šengenskog prostora”, 24 države članice EU i četiri države članice Evropskog ekonomskog prostora (EEA) – Švajcarska, Island, Norveška i Lihtenštajn.

Sledeće nedelje u #EPuSBlog čitajte o mogućnostima koje Šengen daje građanima država članica, ali i trećim zemljama, među kojima je i Srbija.