Pitanje kako će Ujedinjeno Kraljevstvo prestati da bude članica Evropske unije, na prvi pogled je pitanje visoke politike, međutim ima značajne posledice i na najosnovnije potrebe običnih građana britanskih ostrva.

Boris Milanović, Volonter Evropskog pokreta u Srbiji

Džejms iz Engleske se od svojih tinejdžerskih dana, već skoro trideset godina, muči sa dijabetesom tipa 1. Svakodnevno uzima dve vrste insulina i još mnogo drugih povezanih lekova. Nedavno mu je bitka sa ovim oboljenjem postala još mučnija. Već četiri meseci gomila sve što mu je potrebno protiv dijabetesa i depresije koja mu je takođe dijagnostifikovana. Sve ukupno čuva čak trinaest vrsta lekova. Nekako uspeva da sve strpa u frižider i posebno kupljen sanduk.

Džejms je na sve ovo primoran, jer strahuje od posledica Bregzita na tokove snabdevanja lekovima. Pitanje kako će Ujedinjeno Kraljevstvo prestati da bude članica Evropske unije, na prvi pogled pitanje visoke politike, ima značajne posledice i na najosnovnije potrebe običnih građana.

Lanac farmakološke industrije je složen i povezuje više kontinenata. Do sada je za sve članice EU bio jasno zavistan od sistema odredbi Evropskog regulatornog sistema lekova. Kako oni odlaze iz Evropske unije, tako i napuštaju ovaj sistem. I ne znaju gde tačno idu. Britanska vlada je, barem donekle, prepoznala ozbiljnost situacije.

Ujedinjeno Kraljevstvo je krajem prošle godine formiralo poseban desetočlani tim stručnjaka za prepoznavanje i prevenciju mogućih vrlo loših posledica po državni sistem zdravstva ako napuste Evropsku uniju bez dogovora. Stacionirani su u Londonu u posebnom „operativnom centru za odgovor“. Ovih deset članova su bili predviđeni samo kao početak, jer je zadatak ozbiljan. Zvaničnici su rekli da im je potrebno barem sto, možda i dve stotine obučenog osoblja da izađu na kraj sa svim potrebama rada. Poteškoća britanske vlade da iznađe prihvatljivo rešenje za napuštanje EU su već u decembru napravile potrebu da Ministarstvo zdravlja organizuje posebne letove za nabavku lekova iz Holandije i zahteve da vlada naruči veliki broj posebnih frižidera za čuvanje svih ovih lekova.

Čak i sitni poremećaju mogu imati značajne posledice. Na primer, kada su lekovi do sada ulazili u Evropu kopnenim putevima, lako su preko kanala bili dostavljani na odredišta u Engleskoj. Sve se to odvijalo bez tarifa, carinskih zadrški na državnim granicama ili drugih administrativnih prepreka. I proizvođači i potrošači sada su suočeni sa nepoznatim stanjem regulative. Mark Burdon, apotekar iz Njukasla, je prokomentarisao Gardijanu da će mu biti daleko veći izazov da brzo napuni zalihe u svojoj apoteci, jer mu postaje sve teže da predvidi kada mu stižu novi, neophodni lekovi.

Zato ne iznenađuju vesti da mnogi hronično bolesni u Ujedinjenom Kraljevstvu panično prave kućne zalihe. Na ovo je bio primoran i Dejvid, školski učitelj iz Londona, koji već dva meseca, baš kao i Džejms, vodi režim duplog nabavljanja insulina. Njihova obazrivost je iz jasno opravdanih razloga, ali i sama može izazvati dalje probleme.

Masovni porast potražnje može ozbiljno da podigne cene i izazove muke kako pojedinačnim bolesnicima tako i sistemu zdravstva uoppšte. Ovo postaje još gori problem, ako se uzmu u obzir strahovi stručnjaka da više značajnih proizvođača će možda odlučiti da manje isporučuju u Ujedinjeno Kraljevstvo naspram poslovanja sa zemljama kontinentalne Evropa, sa članicama Evropske unije jer sa njima ostaje isti, poznati režim Evropskog regulatornog sistema lekova. Poremećaju u snabdevanju će mnoge hronične ali inače stabilne bolesnike na terapiji oterati u urgentne centre, što će, po mišljenju predsednika Kraljičinog koledža za hitnu medicinu doktora Tadža Hasana, „izazvati gužve u centrima. Oni će postati izazovniji za rad osoblja. I to će dovesti to vidljive štete za pacijente“.

Dan obaveznog Bregzita se bliži i još nema dogovora. Šta god odluče predstavnici Ujedinjenog Kraljevstva, a i predstavnici Evropske unije deluje jasno da će posledice njihovih odluka imati široke posledice.