Teme ovogodišnje Evropske akademije mladih, održane u Tirani od 2. do 5. oktobra 2019. godine, u okviru rada Zajedničkog centra za odnose Srbije i Albanije, bili su srpsko-albanski odnosi, aktuelni proces pristupanja EU, kao i uticaj koji mediji imaju na međunarodne odnose. Uvodnu reč dala je Guusje Korthals Altes (ambasadorka Holandije u Albaniji), motivisavši nas da diskusijom o trenutnim događajima realno sagledamo odnose Srbije i Albanije. Kako je NJ.E. Miroljub Zarić (ambasador Srbije u Albaniji) pomenuo, saradnja između naših zemalja u poslednjih pet godina bila je znatno veća nego u poslednjih 50. Kada uzmemo u obzir podatak da se saradnjom tokom prošle godine došlo do profita od oko 181 miliona eura, možemo zaključiti da ovu priliku ne treba propustiti. Međutim, samo konkretnim merama potencijal ovog bilateralnog odnosa može se iskoristiti u mnogo većoj meri nego što je to sada slučaj.

Svesni smo napora koje Srbija i Albanija ulažu na putu ka EU. Dok Albanija čeka zeleno svetlo za početak pregovora, mi polako radimo na promenama. Međutim, „neodlučnost“ Unije po pitanju proširenja, obe zemlje stavlja u nezgodnu poziciju. Kako je profesor Milan Igrutinović pomenuo, nepostojanje konkretnih datuma i namera posledice su prethodnog iskustva u prihvatanju zemalja koje nisu potpuno odgovorile uslovima pristupanja. Zvaničnici EU pokušavaju da ublaže brige zemalja članica usporavanjem procesa, ali ne i njegovim prekidom. Kao što je Plator Kalakula (službenik NATO direktorata u Ministarstvu evropskih i spoljnih poslova Albanije) pomenuo, budućnost Unije je nezamisliva bez Zapadnog Balkana, a proširenje dokazuje njenu vitalnost. Postavlja se pitanje da li ćemo mi ostati motivisani da se usavršimo bez konkretnih strategija i zvaničnih dokumenta, dok oni ne reše svoje unutrašnje probleme. Genc Pollo (bivši ministar za evropske integracije Albanije) predlaže da preispitivanjem sadašnjeg stanja u kome se nalazimo probamo da nađemo novu intelektualnu, unutrašnju snagu. Neophodno je sagledati i gde se nalazimo na putu tranzicije od socijalizma ka demokraiji, i kako je Ilir Kalemaj (šef katedre odeljenja za međunarodne odnose Univerziteta Njujork u Tirani) naglasio, treba paziti da ne prerastemo u neliberalno demokratsko društvo, koje prate slabljenje institucija i kontrola medija.

Da su nam neophodna brza rešenja svedoči i sve veća otvorenost prema „trećim silama“. One prepoznaju ranjivost Zapadnog Balkana, u njemu vide potencijal za sopstveni napredak, pa delaju konkretno. Tako je Kina putem projekta Belt and Road Initiative otpočela niz infrastrukturnih projekata u našim zemljama. Pitanje je da li ćemo, izmoreni od očekivanja, ovu silu i dalje smatrati samo novim igračem ili alternativom EU.

Neminovno je da je unutrašnji napredak neophodan, pogotovo po pitanju vladavine prava, borbe protiv korupcije i borbe za slobodu medija. Mediji su jaka sredstva za formiranje javnog mnjenja, a nažalost objektivnost često izostaje. Eva Londo (profesorka na Univerzitetu u Tirani) je ukazala na to kako manipulacijom putem medija vlast često pokušava da opravda svoja dela ili skrene pažnju sa gorućih probelma. Sidonia Manushi (direktorka Centra za novinarsku izuzetnost u Tirani) nas je upoznala s tim kako mediji u Albaniji o albansko-srpskim odnosima izveštavaju uglavnom u neutralnom tonu, ali i da se pitanje Kosova često koristi kao „klik-bejt“. Diskutovali smo o stanju medija u obe zemlje i zaključili kako je njihova uloga ključna u prevazilaženju najveće prepreke – međusobnog nepoznavanja. Piro Misha (direktor Nacionalne biblioteke u Tirani) smatra da je suštinski korak korišćenje medija za rušenje kulturnih barijera i približavanje naših naroda. Međutim, ovo je do sada bila retka praksa – pomenimo kao primer jedinu srpsko-albansku saradnju na filmu Honeymoons, koja je javnosti nepoznata.

Dotakli smo se i teme o sportu i nacionalizmu sa Alfonc Rakajem (naučni saradnik Albanskog centra za međunarodne odnose). Rakaj, čiji master rad se bazire na uticaju koji sport, i još preciznije fudbal ima na uspon nacionalizma u jednoj državi, zaključuje da sama atmosfera na fudbalskoj utakmici (bez obzira da li je u pitanju klupska ili reprezentativna obaveza) pogoduje rastu nacionalizma, jer sami simboli, zastave, koreografije i navijačke pesme u kombinaciji sa psihologijom mase bude osećaj pripadništva, zajedništva i spremnosti na žrtvu, što pogoduje rastu nacionalizma.

Ostaje nam da zaključimo da su mladi oni koji na sebi moraju da ponesu promene. U Albaniji se kaže kako mladi „glasaju nogama“, tako što odlaze iz zemlje. Potrebna je odvažnost ostati i menjati postojeće stanje, ali ako imamo jasnu viziju, volju i cilj da živimo u lepšoj budućnosti, moramo prevazići predrasude i aktivirati se. Kako je Mimi Kodeli (bivša ministarka odbrane Albanije u Vladi Edija Rame) napomenula, možda nećemo okrenuti svet na bolje, ali svakako ćemo u njemu uneti promenu, što je samo po sebi korak ka boljitku.