Plemenita ideja da sudstvo ne bude udaljeno od građana lako se izvrgne u ono što se nikako ne želi. Nije li onda bolje da sud bude u većem gradu, gde će pritisak ove vrste na sud biti manji ili bar ublažen? Nije li bolje da, kao muž pomenute koleginice, sudija upravo ne bude meštanin?

Dragoljub Popović, Advokat, gostujući profesor Pravnog fakulteta Union u Beogradu

Pravično suđenje je komplikovana i veoma osetljiva konstrukcija, koju nije lako ni sagraditi ni održavati. Temelji te zgrade postavljeni su ustavom i zakonima, pa zato kad se razmišlja o usavršavanju konstrukcije treba uzeti u obzir i ustavno uređenje i posebne zakone koji se odnose na tu materiju. Uobičajeno se pri tome smatra da tzv. mreža sudova predstavlja tehničko pitanje, koje ne stoji u neposrednoj vezi s pravičnošću suđenja. Takvo mišljenje je, međutim, neispravno. Raspored sudova u jednoj zemlji ima priličan uticaj i na samu pravičnost suđenja, kao što pokazuje iskustvo autora ovog napisa, koji se više puta na stručnim savetovanjima susreo s problemom veze između mreže sudova i pravičnosti suđenja.

Prilikom jedne od ranijih reformi pravosuđa u Srbiji bile su predviđene izmene mreže sudova. Predsednik opštine u jednom manjem gradu u samome središtu države je tad, reagujući na zamisao da u tome gradu više ne bude sedište prvostepenog suda  zavapio, misleći na svoje sugrađane: „Pa ovi moji će morati čak u Čačak ako hoće da se sude!“ Reči „čak u Čačak“ su u ovome iskazu zvučale kao da je taj grad u najmanju ruku na Novom Zelandu, iako je samo tridesetak kilometara udaljen od grada o kome je reč.

Mreža sudova utiče na pravičnost suđenja.

Intervencija autora na jednom savetovanju na kojem je to pomenuo nije bila dobro primljena. U pauzi mu je, međutim, prišla koleginica sa studija, a u tom trenutku sudija Vrhovnog suda, koja mu je dala za pravo ilustrujući svoju saglasnost zanimljivim primerom. U manjem gradu koji leži nadomak Beograda, sudija prvostepenog suda joj se požalila kako ima problem s kupovinom mesa. U gradu postoje dve mesare čiji sopstvenici imaju parnične predmete u prvostepenom sudu. Po našem ružnom običaju, obojica vole da se raspituju za svoje parnice kad god vide sudiju u mesari, što ovu dovodi u nezgodan položaj da se o tim predmetima makar evazivno izjašnjava. Zbog toga, rekla je, ne zna gde da kupuje meso, jer mora da izbegava obe mesare u mestu.

Na drugom savetovanju autor je među učesnicima susreo bivšu studentkinju, koja se posle studija vratila u svoj grad u jugozapadnoj Srbiji da tamo bude sudija. Ona mu je sopstvenim primerom potvrdila da se slaže sa njegovim uverenjem da nije dobro ako su sedišta sudova u manjim mestima. Objasnila je da su ona i njen suprug sudije u malom gradu; jedno od njih parničar, a drugo krivičar. Njen muž je međutim izbeglica iz Bosne, koji je samo studirao u Srbiji, pa onda otišao da živi u malom gradu iz kojeg je njegova supruga. „Svi dolaze kod mene da se raspituju za predmete“, rekla je, „jer on nije iz našeg mesta.“ U reči ove sudije stala je slika naših naravi, kao i cela atmosfera u kojoj se odvija vršenje pravosuđa. Ljudi se dobro poznaju, pronalaze način da se približe sudiji u svome mestu, da ga štogod upitaju o nekom predmetu i da ne idemo nikud dalje od ovoga, na taj način i nehotice vrše pritisak na sud. Plemenita ideja da sudstvo ne bude udaljeno od građana lako se izvrgne u ono što se nikako ne želi. Nije li onda bolje da sud bude u većem gradu, gde će pritisak ove vrste na sud biti manji ili bar ublažen? Nije li bolje da, kao muž pomenute koleginice, sudija upravo ne bude meštanin? Pred njim se onda, ako ništa drugo, neće pojavljivati rođaci, školski drugovi, prijatelji koji su mu u nečemu pomogli i slični. Zbog toga kad se razmatra pitanje mreže sudova treba imati na umu sve mnogobrojne i prepletene posledice odluka koje se donose u pogledu rasporeda sudova u zemlji. Te posledice se nikako ne iscrpljuju u saobraćajnim i geografskim razmatranjima, nego imaju uticaja upravo na pravičnost suđenja.

Nije dobro ako je prvostepeni sud u malom gradu.

Još jedan primer može upotpuniti sliku. Autor je studirao s jednim kolegom, koji je bio među odličnim studentima. Po završenim studijama vratio se u svoj grad, gde je postao zamenik javnog tužioca. Nije se tamo dugo zadržao. Žalio se na to da su neki od njegovih poznanika i drugova iz detinjstva, s kojima je igrao fudbal, u međuvremenu postali prestupnici, protiv kojih je podnosio optužne predloge. U tamošnjoj sredini to nije bilo dobro viđeno. Napustio je tužilaštvo, prešao u Beograd i postavši advokat toliko razvio poslove s inostranstvom da se danas advokaturom bavi u glavnom gradu jedne evropske države s dugom pravnom tradicijom, gde inače i živi. Ovaj slučaj ukazuje na isti problem: mreža sudova, kao i tužilaštva, utiče na način i na efikasnost postupanja u pravosuđu. Vrsni pravnici ponekad ne mogu da primene svoje znanje u sredini koja ih pritiska.

Zbog toga treba jasno reći da, prvo, mreža sudova ima značajan uticaj na pravičnost suđenja i drugo, da pravičnost suđenja možda može biti ugrožena kad je sedište suda u malom gradu, gde je sudija, pogotovo ako potiče iz te sredine, izložen njenim svakovrsnim uticajima. Primerima koji su navedeni mogu se dodati zamišljene situacije u kojima je, recimo, sudija u prilici da upisuje dete u školu, da se leči u lokalnoj bolnici, da se iz bilo kojeg razloga obraća lokalnoj administraciji i tome slično. U svim prilikama te vrste javlja se opasnost od pokušaja da se na ovaj ili onaj način, u jednom ili drugom smeru, utiče na sudsku odluku. Pravičnost suđenja može zato biti dovedena u pitanje.

Pritisak sredine na sudiju je manji kad je sedište suda u većem gradu.

Šta bi se onda moglo zaključiti? Najjednostavnije rečeno, sedište prvostepenog suda ne treba da bude u malom mestu, upravo iz razloga pravičnosti suđenja. Isti argument važi i za sedišta viših sudova. Iako je pitanje prevashodno vezano za materiju zakonske regulative, moglo bi se razmisliti i o ustavnom amandmanu koji bi predvideo da recimo, sedište višeg suda može biti samo u gradu koji ima najmanje 70.000 stanovnika. Time se ne bi rešili svi problemi našeg pravosuđa, ali bi unapred bio odstranjen bar jedan njihov deo.