Kako je pitanje jednakog kvaliteta hrane deo jednog šireg pitanja —  zaštite i unapređenja prava svih građana i građanki Evropske unije — ono zaslužuje pažnju ne samo nacionalnih vlada, već i institucija EU.

Milica Starinac, Volonterka Evropskog pokreta u Srbiji

Nije tajna da su proizvodi koji se prodaju u različitim zemljama Evropske unije često različitog kvaliteta. Ovo se posebno odnosi na zemlje koje su pristupile Uniji nakon 2004. godine, a to su zemlje Centralne i Istočne Evrope. Kupci iz tih zemalja su se godinama žalili na kvalitet proizvoda u njihovim supermarketima, za koji su tvrdili i istraživanjima pokazali da se razlikuje od onog u, recimo, Nemačkoj ili Austriji. Nakon duge borbe sa multinacionalnim korporacijama i drugim akterima koji su profitirali na prodaji manje kvalitetnih proizvoda, konačno su odneli pobedu kada je ovog meseca, u okviru revizije Direktive o nepoštenoj poslovnoj praksi,  postignut dogovor evropskih institucija o zabrani dvostrukih kvaliteta proizvoda. Koje razmere je taj problem dostigao? I kako sve to utiče na potrošače iz Srbije?

Iako sve članice EU uživaju ista prava, kao i privilegije jedinstvenog tržišta, ne dobijaju uvek isti tretman od strane proizvođača dobara kao njihove zapadne komšije. Stanovnici Češke i Mađarske često odlaze u kupovinu u Nemačku ili Austriju, prvenstveno zbog višeg kvaliteta proizvoda koji se tamo prodaju, kao i nižih cena. U Sloveniji cveta posao nemačkog lanca supermarketa Miler, upravo zbog toga što prodaju proizvode napravljene u zapadnim fabrikama za tamošnje tržište. Ovo ne treba da iznenađuje, imajući u vidu rezultate istraživanja koje je 2017. sproveo Savez potrošača Slovenije (ZPS). Od 32 proizvoda koja su ispitali, za čak 10 je utvrđeno da su slabijeg kvaliteta nego njihove verzije koje se prodaju u Austriji. Među tim proizvodima je i Milka čokolada, čija slovenačna verzija sadrži aditiv koji austrijska ne sadrži. Isto istraživanje je pokazalo da razlike postoje i kada je reč o Koka Koli, kao i Rio Mare proizvodima. U Slovačkoj, kao i drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope, slična istraživanja izazvala su podjednako nezadovoljstva, ali i potvrdila sumnju koju su potrošači ovih zemalja dugo imali — da su proizvodi u njihovim zemljama slabijeg kvaliteta nego u ostatku EU.

Kako se tačno ova krajnje neprihvatljiva praksa multinacionalnih kompanija manifestuje kada je reč o samim proizvodima? Recimo, Nutela sadrži manje lešnika i obranog mleka u prahu u Hrvatskoj nego u Nemačkoj; pojedini brendovi kafe u verzije za istočno tržište stavljaju manje kofeina i više šećera; Koka Kola u Sloveniji ima više šećera i frukto-glukoze nego u Austriji; riblji štapići u istom pakovanju sadrže manje ribe; ledeni čaj sadrži više veštačkih zaslađivača…

Kako naglašavaju uputstva Evropske komisije državama članicama kada je reč o kontroli ovih praksi, ključno pitanje koje se nameće potrošačima je „da li biste kupili taj proizvod da ste znali da je drugačijeg kvaliteta od proizvoda iste robne marke i pakovanja koji ste probali u nekoj drugoj zemlji EU?“

Sve do nedavno, Evropska unija se fokusirala na bezbednost, a ne na kvalitet prehrambenih proizvoda. Pitanje kvaliteta je uglavnom ostavljano kompanijama, koje su se branile izgovorima poput ukusa lokalnih potrošača kada god bi bile suočene sa statistikama koje razotkrivaju njihove duple standarde i nefer prakse koje su koristile da bi uvećale svoje profite, a na štetu svojih potrošača.

Nepobitna činjenica je da se ukusi razlikuju, ali teško da je po bilo čijem ukusu voćni jogurt sa 40% manje jagoda. Potrošači, kao i nevladine organizacije, ali i vlade ovih zemalja odlučno tvrde da nije reč o „ukusu lokalnog stanovništva“, već o kvalitetu.

Predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, stavio je do znanja da EU više ne bi trebalo da toleriše ovakvo poslovanje. On je 2017. izjavio: „Nije u redu da se nekim ljudima prodaje hrana nižeg kvaliteta nego u drugim zemljama, uprkos identičnom pakovanju i brendiranju. Moramo omogućiti državnim vlastima da prekinu sve ilegalne prakse, gde god one postoje. U Evropi ne sme biti drugoklasnih potrošača.“

Kako je pitanje jednakog kvaliteta hrane deo jednog šireg pitanja —  zaštite i unapređenja prava svih građana i građanki Evropske unije — ono zaslužuje pažnju ne samo nacionalnih vlada, već i institucija EU.

To je prepoznato od strane Evropske komisije, koja je aprila 2018. predložila takozvani „Nju dil za potrošače“, koji teži da unapredi prava potrošača i omogući efikasno sankcionisanje nepoštenih trgovinskih praksi. Konačan dogovor o zabrani dvostrukih kvaliteta proizvoda širom EU postignut je marta 2019, a predlog direktive treba da prihvate Savet i Parlament pre nego što postane važeći. Zabrana dvostrukih standarda kada je reč o kvalitetu proizvoda u okviru EU ne odnosi se samo na hranu, već i na automobile, tehniku i druga potrošačka dobra. Direktiva dozvoljava državama da kazne proizvođače koji krše ovu zabranu sa do 4% njihovog godišnjeg prometa. Takođe, ovim dogovorom je predviđeno da Evropska komisija u roku od 3 godine mora da proceni efikasnost ovih pravila i da ih pooštri, ukoliko je to potrebno.

Kada je reč o uticaju ove odluke na Srbiju, teško je proceniti koliko će direktnog uticaja imati na domaće potrošače u ovom trenutku. Poglavlje 12, koje se tiče bezbednosti hrane i poglavlje 28 Zaštita potrošača još uvek nisu otvorena. Svakako da je, kada posmatramo dugoročno, ova vest odlična i za srpske potrošače, jer kada Srbija postane članica Evropske unije, neće morati da prolazi kroz sve faze borbe protiv ovih diskriminatornih praksi kao i druge istočnoevropske zemlje, jer bi do tada ovi propisi trebalo da budu uveliko važeći, a do ulaska u EU odgovornost za sprečavanje ovakve prakse je na Vladi Srbije. Do tada, potrebno je da se podigne svest stanovništva o važnosti čitanja deklaracija, što je navika koju mi nemamo.

U svakom slučaju, način na koji su se institucije EU pozabavile ovim pitanjem mogao bi da posluži kao primer drugim vladama širom sveta. Evropska unija je stavila interese, bezbednost i jednakost svojih građana iznad interesa i profita velikih kompanija što se, nažalost, danas ne dešava često.