Masovni protesti protiv zabrane abortusa u Poljskoj imaju dugu istoriju. Kada je 2016. godine Vlada pokušala da potpuno zabrani pravo na abortus, Poljakinje su organizovale „Crni ponedeljak”, odbijajući da idu na posao, školu, čuvaju decu i obavljaju bilo kakve kućne poslove. Protest je bio inspirisan štrajkovima na Islandu 1975. godine. Međutim, protesti protiv zabrane abortusa sada, po brojnosti se mogu uporediti samo sa protestima 1989. neposredno pre pada komunizma.

Ivana Jovanović, Članica Foruma mladih Evropskog pokreta u Srbiji

Pored Severne Irske (koja je tek 2018. godine legalizovala abortus) i Malte, Poljska ima jedan od najstrožih zakona u Evropi kada je veštački prekid trudnoće u pitanju. Abortus je dozvoljen samo u slučajevima silovanja, incesta, ugroženosti života i zdravlja trudnice ili teških deformacija ploda. Protesti su bili reakcija na presudu Ustavnog suda da onemogući jednu od nekoliko preostalih mogućnosti za prekid trudnoće – kada plod ima neko teško oštećenje. Iako je Poljska konzervativna zemlja u kojoj Katolička crkva ima značajnu ulogu (zbog uloge u rušenju komunizma), većina Poljakinja i Poljaka je protiv pooštravanja zakona. Nakon dvonedeljnih protesta, Vlada Poljske je odložila, ali nije zvanično odustala od ograničavanja prava na abortus.

Zabrana abortusa neće sprečiti njegovo obavljanje , već će ga samo premestiti na crno tržište. Žena ne donosi odluku da abortira iz dosade uz kafu. Posledice koje ostavlja abortus na mentalno zdravlje žene ostaju do kraja života. Kada se zabrani abortus tada se samo povećava broj ilegalnih prekida trudnoće – samim tim, zabrana ugrožava život žene, jer sve one kojima je potreban abortus, pronalaziće alternativne načine. Bogatije žene odlaziće u inostranstvo da abortiraju, dok će one siromašnije odlaziti u ilegalne klinike ili pokušavati da proceduru obave samostalno, ugrožavajući svoje reproduktivno zdravlje i život. Da zabrana abortusa ne znači i njegovo ukidanje pokazuje baš slučaj Poljske – svake godine se u Poljskoj (zemlji sa 38 miliona stanovnika) obavi nešto više od 1 000 legalnih abortusa (i  to 98% zbog teških deformacija ploda), ali prema podacima BBC-ija na srpskom „ženske grupe kažu da bi broj abortusa izvedenih ilegalno ili u inostranstvu mogao biti između 80 000 i 120 000”. Iako je Poljska članica Evropske unije, pitanje prava na abortus nije definisano na evropskom nivou, što ostavlja prostor nacionalnim državama da ovu materiju same regulišu.

U konzervativnim, tradicionalnim i duboko patrijahalnim državama, uloga žene svedena je na rađanje. Danas je to Poljska, sutra može biti Srbija. Poznato je da je 2018. godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kada je govorio o problemu nataliteta, predložio formiranje komisije koju bi činili psiholozi, sveštenici i lekari koji bi razgovarali sa trudnicom pre abortusa. Pored toga što je ovaj predlog podrazumevao da se žena u ovoj situaciji ništa ne pita, značio  je i da u sekularnoj državi svešteno lice sedi u medicinskoj komisiji. Takođe, tada je predloženo i da žena pre abortusa mora da ode na ultrazvuk i čuje otkucaje srca. Na sreću, ovaj predlog nije usvojen, a praksa iz Severne Makedonije je pokazala da ova složena i traumatična procedura može samo da ugrozi život trudnice.

Pravo na abortus je ljudsko pravo, u Srbiji zagarantovano Ustavom i zakonima. Umesto ograničavanja ljudskih prava, trebalo bi uvesti seksualno obrazovanje mladih. Krajnji cilj seksualnog obrazovanja je „da spreči prerano i nezaštićeno stupanje u seksualne odnose, brojne neželjene posledice neznanja i predrasuda, različite forme seksualnog iskorišćavanja, zlostavljanja i nasilja, te da doprinese razvoju tolerantnih, na poštovanju zasnovanih i kvalitetnih odnosa među polovima i među ljudima uopšte”. U evropskim zemljama je sekusalna edukacija smanjila broj abortusa. Na kraju, svaka žena treba da bude slobodna da samostalno donese odluku o abortusu. To nije laka odluka, ali mora da bude njena. Država i crkva nemaju šta da traže u ženinoj materici.