PETNAEST GODINA, DA LI JE BILO UZALUDNO?

Ovo je poslednji tekst koji je Desimir Tošić napisao za Evropski pokret u Srbiji. Dostavio ga je redovnom poštom iz Oksforda, a objavljen je povodom petnaestogodišnjice Evropskog pokreta u Srbiji u dnevnom listu Danas u novembru 2007.

Da, pitanje iz naslova postavlja svako ko je živeo u tom vremenu u našoj zemlji, između 1992. i 2007. To nisu bile "trivijalne godine", kao što je bio slučaj sa ostalim post-komunističkim zemljama – recimo sa Bugarskom ili Slovačkom. Mi smo zemlja čerečena najpre od svojih sopstvenih “sinova”, potom od bona fide međunarodnih čnilaca i nekih “zlih duhova” koji su se bili nadneli nad našm zemljom. Ali, nije bilo samo čerečnja, nego je bilo i ratova, i etničih i genocidnih čišćenja, sa pljačkama i ubijanjem, u grupama i u masama, i najzad nešto što se ne može prihvatiti ni sa koje tačke gledišta – bombardovanje naše zemlje usred "evropskog mira"...

Kako se održati u tom našem nečuvenom podneblju? Ne samo zbog vlasti, koje su relativno bile trpeljive, već i zbog stanovnika ove zemlje koji su delimično umorni a delimično duboko frustrirani? Ne treba misliti samo na široku publiku, nego i na aktiviste; nije ih tako veliki broj raspoloženih za javna angažovanja.

Kao učesnika u radu Evropskog pokreta u Srbiji, mene pitanje iz naslova ovog teksta stavlja pred težak zadatak. Istina, svako pitanje je “teško” u našoj zemlji, pa i ovo oko organizovanja Evropskog pokreta u Srbiji.

Međutim, treba da priznam da mene, evo, već preko pedeset godina “muči” još jedno drugo pitanje. Zašto sam učestvovao u izradi jedne skromne omladinske platforme u Parizu juna 1946, koja se u ime jedne malobrojne grupe “studenata i radnika” izjasnila za evropsko udruživanje? Termin “radnika” nije bio prazan. Činjenica je da je ta malobrojna grupa bila sastavljena i od profesionalnih radnika koji nisu hteli da se vrate u Jugoslaviju 1945. godine, pod novim, komunističkim, režimom, a koji su bili “svesni” radnici, sindikalno organizovani još pre 1941. godine. Mogu da navedem i neka imena, kao što su Rodić u SAD, Šoškić u Velikoj Britaniji ili Reljić u Francuskoj. Neki su čak bili i sindikalni rukovodioci.

Da, iako je evropska ideja tinjala u našem društvu još od početka, od prve polovine 19. veka, u Jugoslaviji pre 1941. nije se javila evropska organizacija. Mi smo bili preopterećeni srpskim nacionalnim problemom i potom jugoslovenskom problematikom. Nismo za Evropu imali vremena.

Sad se postavlja pitanje koje se ne postavlja često u našoj sredini (verovatno samo kada se proslavljaju datumi, ličnosti i događaji), a to je: da li je Evropski pokret pokazao zavidan uspeh ili ne? I odgovor mora biti jasan: velikih rezultata nema, jer ih nema u čitavoj Srbiji, niti među Srbima uopšte. Sve je u provizorijumu, u kretanju, u uobličavanju. Prema tome, i Evropski pokret, slaveći ovaj, po meni, vrlo skroman jubilej, treba da bude zadovoljan na neki način onim što je dosad učinio, sa nadom da će njegova renesansa nastati verovatno kada dođe do bliže i još jače integracije u naše evropske stvarnosti.

Jer, nešto ne treba zaboraviti. I oni dvadesetogodišnjaci i tridesetogodišnjaci u Parizu 1946, i osnivači Evropskog pokreta u Srbiji 1992. uviđali su instinktivno (verovatno oni mladi ljudi 1946. godine nisu ni znali za postojanje evropskih organizacija diljem Evrope i pre 1939. godine) da je evropski prostor naš, da mi njemu pripadamo, hteli ili ne hteli, da je tu naša istorijska sudbina. I ukoliko budemo sarađivali sa “istorijom”, utoliko ćemo i probleme evropske u našoj sredini rešavati na celishodniji i korisniji način.

Put ka Evropi za svaku nekadašnju komunističku zemlju bio je trnovit, ali niko sem nas Srba nije imao raspad države, i to u krvi. Pojam Evrope podrazumeva opštu našu modernizaciju za koju se vodi borba kod nas već preko sto godina. U pravu ste kada pitate da li je moguć put ka evropskoj zajednici, bez svesti o toj zajednici, odnosno bez svesti o Evropi. Ne, nije moguć. Čak bismo mogli reći da bi pozitivniji put bio kada bismo imali razvijenu svest i pre razvijene ekonomije i evropskog zakonodavstva. Prošlost zahteva da se u nju pogleda bez slabosti i mitologije. Zahteva priznanje da je društvo grešilo, što je, na primer, godinama davalo glas Miloševiću. Grdno smo vreme izgubili i osramotili se. Pa i danas je u našoj Skupštini najjača jedna ekstremistička nacionalistička stranka. Da li toga ima i jedna zemlja u okruženju, počev od Grčke preko Albanije do, recimo, Slovenije? Slično je i u vezi s međuetničkim ratom. Rat je bio zlo, ali još veće zlo, koje traži oslobođenje od greha, to su ratni zločini koje su naši ljudi počinili nad zarobljenim vojnicima, ili ženama i decom. Sve to mora na neki način da se "svari"… (Deo iz intervjua koji je vodio novinar Nedim Sejdinović.)

| sadržaj | napred >>