POLEMIČAR KOJI U POLEMIKAMA NIJE GUBIO PRIJATELJE

Priroda je Desimiru Tošiću dala da njegove mentalne sposobnosti traju nimalo okrnjene sve do samog kraja. Ne pamtimo ga zato samo kao mudrog starca, nego kao čoveka koji je prerano otišao.

Čini mi se da ono što povodom smrti Desimira Tošića treba reći ne mogu bolje da iskažem no da parafraziram tekst odluke žirija (u kojem sam i sam bio) da se Tošiću dodeli nagrada "Konstantin Obradović" za unapređenje kulture ljudskih prava za 2004. godinu.

Tošić je ličnost koja je u svojoj dugoj karijeri pokazala ogromnu doslednost u zastupanju demokratskih načela slobode, ravnopravnosti i tolerancije. On je to činio u svim sredinama u kojima se kretao, a burna vremena u kojima je živeo stavljala su ga na velika iskušenja. Rođen 1920. godine u Beloj Palanci, obrazovao se u Nišu i Beogradu, ali je studije, na kojima je rano uočen kao talenat za pravo i društvene nauke, morao da napusti zbog rata i okupacije. Uhapšen je i poslat na prinudni rad u Nemačku 1943. godine. Okončanje Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije nije za Desimira Tošića značilo kraj života van zemlje u kojoj je rođen. Kao ubeđeni protivnik svake vrste autokratije i totalitarizma, ostao je emigraciji. U Parizu, i kasnije u Londonu, nije kao mnogi drugi pao u malodušnost već je nastavio da se bori za demokratsku Jugoslaviju u saradnji s istomišljenicima iz raznih delova te zemlje, koja je bila okupirana i razdeljena, ali je i dalje postojala u njihovim mislima.

Bio je jedan je od organizatora saveza Oslobođenje i urednik časopisa Naša reč, gde su se prilike u Jugoslaviji razmatrale vrlo kritički, ali bez zluradosti i mržnje, i uz upornu, optimističku nadu da u njoj ima snaga koje će prevazići sukobe, mržnju, zablude i isključivosti.

Kada je izgledalo da su se u Srbiji otvorile mogućnosti za demokratski pluralizam, Tošić se vraća u Beograd, gde je izabran za potpredsednika obnovljene Demokratske stranke, čiji je aktivista bio od 1938. godine. Pored toga što je bio savezni poslanik u Veću građana od 1992. do 1996, Tošić je razvio široku aktivnost u nevladinim organizacijama. Bio je predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i predsednik prve Evropske kuće za Srbiju, član Foruma za međunarodne odnose, Centra za regionalizam i zamenik predsednika Memorijala Staro Sajmište, u kome je bio logor gde je, zajedno s beogradskim Jevrejima, tamnovao za vreme nacističke okupacije.

Prva knjiga koju je Tošić objavio daleke 1948. godine nosi naslov Totalitarizam i prava čoveka. Ovaj motiv, kojim se on kao dvadesetosmogodišnjak bavio u knjizi štampanoj na francuskom jeziku, Tošić sledi i u delima koja su izašla na njegovom maternjem jeziku. Pitanja vezana za ljudska prava i demokratiju Tošić je uvek povezivao s političkom i društvenom situacijom u Srbiji, istražujući razloge zbog kojih su u njoj ljudska prava bila zapostavljena, a demokratija nije uspevala. Ta kopča između ideala koje je jasno i nepokolebljivo zastupao i realističnog sagledavanja okolnosti u kojima se Srbija nalazila davala je realnu snagu Tošićevom praktičnom delovanju među onima koji naoko nisu posedovali obrazovanje da prate čoveka takve rafiniranosti, iskustva i načitanosti. I pored "dobroćudnog" nastupa, Tošić se nikada nije ustručavao da ljudima iz svoje okoline, a naročito populističkim bukačima i lažnim rodoljubima, precizno, jasno i oštro kaže ono što misli o zlim tokovima i zamkama novije srpske istorije. On je to uvek činio obrazloženo, mirno, bez jarosti i nadmenosti. Tošić je bio izvanredan polemičar ali u polemikama nikad nije gubio prijatelje i poštovaoce. Njegova pisana i izgovorena reč uvek je bila u službi prave debate, pokušaja da se dosegne istina putem dijaloga, a ne težnje za verbalnim pobedama i samoisticanjem.

Priroda mu je uz to dala da njegove mentalne sposobnosti traju nimalo okrnjene sve do samog kraja. Ne pamtimo ga samo kao mudrog starca, nego kao čoveka koji je prerano otišao, a imao je još mnogo šta da nam kaže. To što ga mnogi ne bi odmah slušali, ne bi mu smetalo.
Tošić će tek da se čita.

<< nazad | sadržaj | napred >>