URAVNOTEŽENOST, TRPELJIVOST I KULTURA

Desimir Tošić je uspevao da ne bude kategoričan i isključiv – a da bude uverljiv. I sve je uzimao "cum grano sali"..

Desimir Tošić je izuzetna pojava na političkom nebu Srbije i bivše Jugoslavije.

Nije lako kada o čoveku, o kome toliko toga ima da se kaže, govori onaj koji ga je tako kasno lično upoznao. Doduše o Tošiću sam ponešto znao i pre nego što sam ga sreo. Ni danas ne znam kome treba da zahvalim što sam, u toku više godina pre njegovog povratka u Beograd uredno, na kućnu adresu, dobijao Našu reč u kojoj je, skoro iz broja u broj, objavljivan neki njegov prilog, koji je plenio rećitošću i ubedljivošću.

Niko se ne mora stideti svojih zabluda, ako je bio iskren i kada im je podlegao, ili kada ih je napuštao. Tošić je jedan od retkih, koji za svoga dugog političkog veka, nije morao da menja svoja osnovna politička uverenja a ni moralne i intelektualne postulate na kojima su počivali. Ne zato što bi u ime doslednosti nerado primao nove činjenice i istine, nego zato što je – visprenog intelekta i čvrstog morala – od najmlađih godina, mnogo bolje razumeo svoje vreme i svoje mesto u njemu, nego najveći deo njegovih vršnjaka. Umeo je da bude istovremeno i razuman posmatrač svoga vremena i požrtvovani sledbenik njegovih neizbežnosti. Otišavši iz Jugoslavije u emigraciju, poneo je sa sobom brigu za emancipaciju svoga naroda a vratio se, pet decenija kasnije, sa obrazovanjem i iskustvom kultivisanog demokrate i Evropejca.

Nikada nije bilo lako – ni nekada ni sada – onome ko više vidi i bolje razume, nego njegova okolina. Ne morate da verujete u svaku Tošićevu reč da biste verovali njegovoj ličnosti, niti da budete njegov istomišljenik da bili njegov poštovalac. U ranoj zajedničkoj mladosti – istovremeno, ali odvojeno – nisam verovao u sve u šta je on tada verovao. Ni danas ne mislim isto što i on, niti iz istih činjenica izvlačim isti zaključak, ali se često – kad posumnjam u sopstvene sudove – zapitam šta bi Tošić o tome rekao. Bio je jedan od onih na koga možete biti ljubomorni što uverljivo i duhovito kaže ono što bi voleli da ste vi kazali, samo da ste znali ili umeli. Uspevao je da ne bude kategoričan i isključiv – a da bude uverljiv. I sve je uzimao, što bi rekao moj pokojni prijatelj a Tošićev školski drug, Marko Nikezić, “cum grano sali”. Kroz svet ideja i uverenja, kretao se kao kroz svoje dvorište. Za njega je politika bila, pre svega, briga za opšte dobro a ne, kod nas tako konjunkturna, veština demagoške manipulacije.

Kad Tošić, zagonetno se smešeći, za sebe kaže da je nacionalista – što mu jedino ne verujem – on to govori kao privrženi pripadnik svoga naroda, a ne kao zarobljenik osećanja nacionalne veličine, pogotovu ne megalomanije, protiv čega je više i ubedljivije govorio i pisao, nego mnogi drugi, koji su ksenofobiju i nacionalizam teškim rečima osuđivali. Tošić je ubeđeni protivnik svakog kolektivizma, među kojima je "saborni" nacionalizam sigurno najtotalitarniji. Po njemu partije, ideologije i religije se mogu birati, a naciji se bezuslovno pripada. Zbog toga je zloupotreba te pripadnosti najjednostavnijea i otud i najopasnija. A odbojnost prema takvom nacionalizmu svojevrstan je vid otpora nasrtaju na svest i savest ličnosti, i nikome ne treba osporavati pravo da se ograđuje, ili čak odriče, od bilo koje vrste kolektivne identifikacije, pa i nacionalne, niti ikome treba osporavati mogućnost da taj nacionalizam ne smatra nebeskom vrlinom, čak iako se to danas zlonamerno proglašava za "mundijalizam" i napada kao nacionalna izdaja. Uostalom u Srbiji je –nekada komunizam, sada nacionalizam – dublje puštao korene nego drugde, upravo zato što je odgovarao populističkoj psihologiji megalomanskog velikodržavlja.

Valjda je i zato, Tošić često i rečito govorio i pisao o zabludama i patrijarhalnim optrerećenjima svoga naroda. koga isuviše poštuje i voli, da bi zatvarao oči pred njegovim nesrećnim robovanjima i zabludama. Svakako da je pri tome bio svestan koliko se iza nametljivog isticanja nacionalne pripadnosti, ustvari sakriva nacionalna netrpeljivost i animozitet prema drugim narodima i konfesijama. Kao veteran Evropskog pokreta – član jugoslovenskog komiteta EP u Parizu – dakle mnogo pre nego što je E.P. osnovan u Srbiji, kao njegov poštovani predsednik 1996-98 godine, vidno je doprineo političkoj kulturi ove najstarije nevladine organizacije.

Razlikovanje prosvećenog od agresivnog nacionalizma (šovinizma) je danas kod nas naročito značajno, jer oba, još uvek udruženo, dominiraju političkom scenom Srbije i brane apsolutni prioritet nacionalnog nad demokratskim. ("Prvo Srbija, pa onda demokratija!"). Tošić je bio jedan od "prvoboraca" borbe protiv komunizma, a istovremeno i čovek izrazitih nacionalnih osećanja, pa je nekad moglo izgledati da on misli što i oni. Ali ono što je on podrazumevao pod imenicama komunizam i nacionalizam, nikad nije bilo isto. "Duo cum idem dicent, non est idem".

Tošićeva ličnost se ne raspoznaje samo po njegovom odnosu prema društvu nego, možda još više, po odnosu društva prema njemu. Srpsko post-komunističko političko društvo, propustilo je da se posluži Tošićevim znanjem, iskustvom i dobrotom. Nije čudo što nije bio po volji ni jednoumnom komunizmu, ni radikalnom antikomunizmu. Kao i obično, Srbija nije umela da se koristi svojim najboljim umovima. On je, međutim, dobrodušno pristajao na veću važnost mnogih oko sebe, od kojih je intelektualno i moralno bio daleko superiorniji. Otmeno rezervisan prema vlastoljubivom političkom angažmanu, Tošić je na našoj današnjoj političkoj pozornici, ostao kriterij za uravnoreženost, trpeljivost i političku kulturu.

Pamet postaje mudrost, kad intelekt postane mora!

(Redigovani tekst priloga za knjigu Dve godišnjice Desimira Tošića,
u izdanju Centra za demokratiju 2000 g.)

<< nazad | sadržaj | napred >>