O DESIMIRU TOŠIĆU SRBIN, JUGOSLOVEN I EVROPEJAC

Tošićev diajlog bi najčešće bila garniran kakvom istorijskom reminiscencijom i često je polazio iz ponešto neobičnog ugla. Ono što mi se posebno dopadalo je negovanje neagresivnog civilizovanog dijaloga i nastojanje da se održi "low profile", bez isticanja važnosti ličnosti ili stava, čemu su posebno doprinosile humorističke opaske i zanimljive anegdote.

Sa ličnošću Desimira Tošića sreo sam se prvi put preko njegovih članaka 1991. u ondašnjoj "Borbi". Čitao sam ih sa izuzetnim zanimanjem. Prvo, pisao je o našoj recentnoj političkoj istoriji, o čemu su su moja znanja bila prilično štura, ili ideologizovana. Drugo, pisao je drugačije, odmereno, analitički, uravnoteženo, bez glorifikacije ili potpunog odbacivanja, tako uobičajenog u nas. Iskreno govoreći, nisam to očekivao od nekoga koji je takoreći sav svoj zreo život proveo kao politički emigrant.

Kad čovek to čita, dođe do zaključka kako je lako složiti se u mnogim stvarima sa čovekom čiji su životni put i opredeljenja bili toliko različiti od sopstvenih i koliko opet nije teško sa njim se u mnogo čemu i ne složiti, a da se pritom čovek ne naroguši i ne dovede u pitanje ni osećaj poštovanja za tu ličnost, ni njegove argumente. To je bilo podučavanje u demokratiji svih nas koji na istinski demokratski dijalog nismo navikli. Tošić je davao lekciju i onima koji "sve čine danas da svaku ličnost iz istorije predstave kao 'istorijsku', bez ikakve objektivnosti," a da na drugoj strani, kad se radi o oceni ličnosti i događaja koje su komunisti "isticali ili čak slavili" (Svetozar Marković, Jovan Skerlić, demonstracije 27. marta) smatraju da "sve to treba odbaciti i staviti se na suprotnu stranu!"

Poželeo sam da ga i lično upoznam i pozvao ga kući na večeru, čemu se on ljubazno odazvao. Ostali na večeri su bili moji prijatelji – mahom nezavisni novinari i bivši diplomati. Ćaskajući sa Tošićem, rekao sam mu (netaktično i ignorantski): "Pravo da Vam kažem, ja sam bio uveren da je ’Naša reč’ četnički list." Tošić mi je sutradan poslao komplet "Naše reči", sa beleškom: "Nađite mi četničke stavove." Pažjlivo sam sve pregledao i osetio se postiđenim: ne da sam se slagao sa svim onim što je pisano o četničkom pokretu, uključujući članke samog Tošića, ali se u svakom slučaju radilo o jednom nezavisnom i ozbiljnom glasilu koje je, iako izrazito kritički nastrojeno prema sistemu i politici ondašnje Jugoslavije, istovremeno bilo itekako kritičko prema svakoj antikomunističkoj isključivosti, ili nacionalističkoj uspaljenosti.
Kasnije sam imao priliku da češće budem u Tošićevu društvu, posebno na redovnim nedeljnim sednicama Foruma za međunarodne odnose i u Evropskom pokretu u Srbiji. Uvek sam uživao da čujem njegovu reakciju. Ona bi najčešće bila garnirana kakvom istorijskom reminiscencijom i često je polazila iz ponešto neobičnog ugla. Ono što mi se posebno dopadalo je negovanje neagresivnog civilizovanog dijaloga i nastojanje da se održi "low profile", bez isticanja važnosti ličnosti ili stava, čemu su posebno doprinosile humorističke opaske i zanimljive anegdote. Njegov benevolentan i skoro dobroćudan stav u raspravi, po pravilu bez ulaženja u direktnu konfrontaciju sa onima sa kojima se ne slaže, nije se očekivao od čoveka koji se tako odrešito i nemilosrdno obračunava sa mnogim našim glupostima, neznanjima i floskulama (mada će i tu po pravilu izbeći da pomene imena, pa će one za koje se to odnosi češće reći "jedan moj prijatelj"). Očigledno je bilo da je Tošiću ispravnost analize i vrednost argumenta najvažnija i da nipošto ne želi da dovede u pitanje dignitet onih sa kojima se ne slaže.

U jednom pismu, u kojem je objašnjavao svoj stav, napisao mi je, pored ostalog: "Ja nisam nikada bio 'Jugosloven' i anacionalan, bio sam uvek nacionalno Srbin i maltene po svaku cenu za jugoslovensku zajednicu." To me je navelo na razmišljanje: u koje bi se uobičajene kategorije mogao svrstati Desimir Tošić?

Ja bih rekao da je Tošić nacionalist, Jugosloven i Evropejac. Razume se, to zahteva obrazloženje i kvalifikaciju, jer ti termini mogu imati različita značenja i konotacije. Bez toga, ovaj spoj može čudno zvučati.

Prema rečniku Matice srpske nacionalist(a) je 1. čovek sa jakim nacionalnim osećanjem, rodoljub, patriot(a). 2. pristalica politike razvoja svoje nacije na štetu drugih naroda, šovinist(a). Dabome, Tošić pripada prvoj kategoriji i ogorčeni je protivnik druge. Njegovo stanovište je ono što profesor Stevan K. Pavlović naziva "prosvećenim nacionalizmom, protiv velikosrpskog nacionalizma". Sam Tošić se zalagao za "novi nacionalizam", za "realistički i stvaralački nacionalizam oslobođen svih nasleđa prošlosti i svih doktrinarnih opterećenja" i davao za pravo onima koji smatraju da je "zdrava doza" nacionalizma potrebna za političku i čak ekonomsku transformaciju društva. "Voleo bih da vidim te naše znalce da nam objasne kako bi bilo Prvog srpskog ustanka 1804. ili partizanskog gerilskog ratovanja u Crnoj Gori i Srbiji 1941. – bez nacionalizma?"

Tošić – nacionalist se neumorno i bez pardona obrušavao na nacionaliste za koje važi druga od pomenutih definicija. On ih je nazivao "vitezovima gluposti" i nudio ideju da se načini zbornik svih političko-nacionalnih izjava koje su nam došle glave kao izraz onog što je činjeno. Govorio je o "visokim računima političkog guslanja". Pa i ovo: "Nacionalistički propagandisti – u sadašnjoj atmosferi ima ih na milione – samo bacaju plamene slogane dezinformacija i mržnje." Parola "neka košta koliko košta" je po njemu bila "najviši domet ludačkog neznanja". Tošić je smatrao da je "srpski nacionalizam u pređašnjoj Jugoslaviji 'pristigao' poslednji, ali ne kao jasna politička koncepcija, već kao oblik nacionalističkog divljanja, snabdeven propagandom svoje takozvane elite i oružanim materijalom Jugoslovenske narodne armije." On se nije ustručavao da jasno i glasno kaže: "Naš je poraz u tome što smo na teritorijama koje smo zauzeli, činili ono što nije prihvatljivo ikome ko malo razmišlja i ko iole oseća: etničko čišćenje, rušenje bogomolja, bombardovanje gradova u kojima su preko tri godine ubijana deca, žene i građani." Pošto je većinu članaka po povratku u zemlju napisao u malotiražnoj "Borbi" (već sam izbor glasila je za mnoge bio iznenađenje), mnogi i danas ne znaju za njih, pa nije ni čudo da je deo publike prilikom promocije njegove poslednje knjige bio zatečen i otvoreno nezadovoljan, kad je iz usta jednog od najviđenijih antikomunističkih emigranata čuo ocene o tome gde smo mi u odnosu na stabilne i sređene nacije, pa je na Tošićevu opasku da smo mi 'jedna mlada i nedozrela nacija", jedan od slušalaca čak rekao nekoliko pogrdnih reči i besno napustio salu, na šta je Tošićev dodatak bio "...i nacija slabih živaca".

Tošiću nije ležala plamena retorika. On je bio za smireno i razložno promišljanje. Meni se osobito dopadala njegova rečenica: "Politika mora da bude jedna ozbiljna organizovana radnja" (upotreba lepe reči radnja u ovom smislu je potpuno zaboravljena – kod Pašića će se često naći).

"O svemu treba otvoreno govoriti i pisati, sve treba revidirati, a to pre svega znači ispitivati, odnosno osloboditi politiku, publicistiku i istoriju – laži, polulaži, mitova, legendi, dijalektičkih trikova i ideoloških manifestacija." Tako je govorio Tošić i pitao se: "da li smo i u jednom trenutku mogli poverovati da našu budućnost možemo graditi pomoću prošlosti, naročito nekritičke prošlosti? ... Ne, naša se budućnost može graditi samo na kritičkom ispitivanju naše sadašnjosti i na realnim procenama budućnosti." Mislim da je ovo najbolji odgovor na pitanje – šta bi to otprilike značilo "prosvećeni nacionalist".

A sad i o Tošićevom jugoslovenstvu. U pomenutom pismu Tošić za sebe kaže da nikad nije bio "Jugosloven" i anacionalan, i da je uvek bio maltene po svaku cenu za jugoslovensku zajednicu. Već stavljanjem reči Jugosloven pod navodnike i izjednačavanjem jugoslovenstva sa anacionalnošću, Tošić pokazuje da i u ovom slučaju radi o dva shvatanja jugoslovenstva. On je protiv političkog jugoslovenstva, integralističkog i nacionalističkog jugoslovenstva (nastalog posle državnog udara 1929.), "sa idejom da se hrvatski i srpski nacionalizam zamene jugoslovenskim nacionalizmom." On je protiv srpskog jugoslovenstva, poistovećivanja Srba sa Jugoslavijom – pošto je to samo izazivalo "izuzetno podozrenje kod Hrvata i Slovenca, koji su tim poistovećivanjem samo pokazivali da veruju da je Jugoslavija 'njihova'.“ "Mi smo smatrali" (zato što smo najbrojniji i dali najviše žrtava) "da imamo pravo na prevlast, na hegemoniju... i čudili smo se zašto drugi narodi tu i takvu Jugoslaviju nisu prihvatili!"

Tošić je protiv takvog jugoslovenstva, ali je svim srcem, još više razumom, za Jugoslaviju, upravo polazeći od srpskog nacionalnog interesa. "Naši preci, koji su se izjašnjavali 'za Jugoslaviju' 1918. predosećali su da se svi Srbi mogu ujediniti najjednostavnije samo u jednoj jugoslovenskoj zajednici." Ali, kakvoj? Iz Londona, u predvečerje raspada, aprila 1989., Tošić se zalaže za Jugoslaviju koja neće biti ni unitaristička ni centralistička, već će rešenja tražiti "u pravcu demokratske alternative, za jednu modernu, civilizovanu, zaista demokratsku zajednicu u kojoj će narodi, preko svojih predstavnika, sporazumno odlučivati o svojoj zajednici svojim većinama i kod Slovenaca, i kod Hrvata, i kod Bošnjaka Muslimana, i kod Makedonaca, i kod Srba. Odnos između Crne Gore prema Srbiji, i obrnuto, nikako ne treba mešati sa pitanjem Crnogoraca i njihovog nacionalno-srpskog osećanja. Neka se prebroje, nema drugog rešenja."

Posle svega, on nostalgično konstatuje: "Najveći poraz Srba je raspad Jugoslavije."

To da je Tošić Evropejac, ne treba posebno obrazlagati. On pripada onoj plejadi Srba koji su od samih početaka mlade države, kao blagodejanci ili na drugi način, sticali obrazovanje u evropskim kulturnim centrima, umeli da kritički preuzmu najbolje odande i stvaralački primene ovde, unoseći evropski duh u našu, razumljivo prilično učmalu i provincijsku sredinu. Ali, kod njih nikad nije bilo idolatrije prema svemu evropskom, niti prezira prema domaćim okolnostima i vrednostima. Nejasno je zašto sada reč "Evropejac" ima često tako podrugljivu i skoro prezirnu konotaciju u istupima nekih viđenih srpskih nacionalista. Valjda se želi sugerisati da su Evropejci ne antinacionalisti, već anacionalni, da su spremni da nacionalne interese žrtvuju u korist razbijačkih planova Evrope, odnosno Zapadne Evrope. Istu funkciju ima i novoskovani i sve češće upotrebljavani termin "mondijalist". Zanimljivo je da se vrlo retko koriste bliski termini "internacionalist" i "kosmoplit". Valjda "mondijalist" više vuče na bespogovorno služenje novom svetskom poretku.

Tošić je Evropejac kakav je ovoj sredini veoma potreban. Ne samo zato što stvarno razume šta se u Evropi dešava (za razliku od vrhunskih intelektualaca koji pokazuju tragično nepoznavanje za nas tako važnih evropskih procesa); ne samo zato što je živeo pola veka u jednoj demokratskoj sredini i političkom, građanskom društvu (koje mi nismo poznavali tokom postojanja obeju Jugoslavija), već i zato što shvata da moramo učiniti sve da se pre svega sopstvenom demokratskom i civilizacijskom preobrazbom, u saradnji a ne u konfrontaciji sa međunarodnom zajednicom, vratimo na put u Evropu.   

 „Jedan moj prijatelj“, piše Tošić, užasava se što "kosmopolitski orijentisani srpski intelektualci", ’srpski Evropejci’, smatraju da se dobro shvaćen srpski nacionalni interes u savremenom svetu iscrpljuje u uspostavljanju takvog poretka u kojem će svakom građaninu biti obezbeđena sva civilizacijska prava čoveka i građanina u punom obimu!"

A na drugom mestu: "Naše su alternative po broju smanjene, odnosno svedene na jednu jedinu: saradnja s međunarodnom zajednicom u odbrani realnih interesa srpskog naroda..."

Valja pritom reći da imperativ saradnje sa međunarodnom zajednicom nikako ne sme da podrazumeva spremnost da se podrži svaka njena glupost ili neprihvatljiv korak, samo zato što su upereni protiv sadašnjeg režima. Kao što je neprihvatljivo optuživanje za međunarodnu zaveru u cilju rušenja Jugoslavije i bacanja na kolena Srbije, tako isto je apsolutno neprihvatljivo sa moralnog, međunarodnopravnog i političkog stanovišta bombardovanje jedne suverene zemlje kao metod rešavanja međunarodnih problema. "Svojim nepoznavanjem problema, svojom konfuzijom i svojim trijumfalizmom, međunarodna zajednica nije suzbijala rat nego ga je potpirivala, iako takvu nameru nije imala," kaže Tošić. Nažalost, neki među antinacionalistima, nerado o tome govore, kao da se plaše da jasnom osudom postupanja međunarodne zajednice umanjuju primarnu odgovornost režima za stanje u kojem smo se našli.

(Prilog u knjizi Dve godišnjice Desimira Tošića,
redakcija ovog teksta Aleksandar Gatalica)

<< nazad | sadržaj | napred >>