TIHI ČOVEK

Lula. Tihi glas, bariton. Jedva malo pomereni akcenti koji pritajeno govore o tome da je govornik mnogo godina proveo negovoreći srpski jezik.

Ovako bi mogao u najkraćem da se sačini portret Desimira Tošića, trećeg predsednika Evropskog pokreta u Srbiji.

Pišući ovaj svojevrsni pogovor aprilskom broju Evrope +, koji je u celosti posvećen preminulom gospodinu Tošiću, razmišljam o tome da li ove redove uopšte treba pisati. Predsednika Tošića nisam lično poznavao, iako sam bio član IO EPUS u vreme kada je on bio predsednik. Pamtim ga, dakle, sumirajući poglede sa strane i prizivajući iz sećanja one malobrojne susrete i telefonske razgovore koje smo imali. Pa ipak... Možda baš ova pozicija dopušta da se jedan istorijski lik sagleda sa strane. Ukoliko se pažljivo pročitaju svi tekstovi posvećeni Desimiru Tošiću u ovom broju Evrope +, primetiće se da ga se pisci tekstova pre svega sećaju kao tihog, principijelnog i poštenog čoveka. Čini mi se da niko nije spomenuo: i tužnog čoveka.

Poslednji tekst koji sam od Desimira Tošića „naručio“ kao urednik Evrope + stigao je zemaljskom poštom fondu „Ljuba Davidović“. Pisca teksta nisam uspeo da čujem telefonom, jer je već bio smrtno bolestan, ali tekst je ipak stigao i on je odštampan u dodatku Danasa povodom petnaestogodišnjice Evropskog pokreta u srbiji. Ovaj tekst donosi se i na ovim stranicama Evrope +, a naslov mu je: Petnaest godina, da li je bilo uzaludno? Svi koji ovaj tekst pročitaju i na ovim internet stranicama primetiće da on odudara od svečarskog tona, kada se slavljeniku obično govore samo pohvale. Desimir Tošić napisao je jednu oporu sumu poslednje decenije i po i na naslov, pa i čitav tekst stavio upitnik.

Da li je mogao drugačije? On, izgleda, nije, pošto svi koji su ga poznavali znaju da je uvek govorio jedino istinu. Da li smo mi mogli drukčije? Imali smo sve šanse da izbegnemo taj Tošićev opominjući upitnik, ali smo se držali neodgovorno kao sve maloletne nacije, prekomerno kao svi koji su se najzad oslobodili izolacije, razbibrižno kao svi koji misle da neko drugi umesto njih treba da završi posao koji je njima dat u zadatak. A Desimir Tošić je to primetio, zato što je kao osoba sa strane sve to video od samog početka. Otud takav njegov tekst – pretposlednji koji je uopšte u životu napisao.

I da li se onda sme prećutati da je reč o nesrećnom čoveku? Ne treba i na ovom mestu ponavaljati poznatu topiku Tošićevog života. Dugodecenijski izgnanik. Čovek koji nikad nije prestao da bude Srbin iako je postao Evropejac. Napokon, osoba koja nije izgubila nadu da će se vratiti u preporođenu otadžbinu.

Čini se da je studiozni i analitici skloni Tošić tokom decenija na sve računao, osim na drastičnu promenu mentaliteta svojih sunarodnika, a upravo to ga je sačekalo kada se početkom devedesetih, sa punih sedamdeset godina, vratio u Beograd. No, nije se predavao čovek koji je naučen na to da bude borac. Kao što biva u ljudi, nadao se da je to prolazno, da je to zatečeno, da se, napokon, ono što je kvareno može i popraviti. No, onda je zatečeno moralno i duhovno stanje tokom devedesetih počelo još rapidnije da se kvari, da bi se tek s početka 21. veka video kraj Miloševićeve ere.

Pa ni onda se Desimir Tošić, čini se, nije povlači. Nadao se da će imati još snage da popravi Srbiju u poslednjoj deceniji svog života.

Poslednji tekst napisan za EPUS govori o tome da nije stigao ili da nije uspeo.

Izvinite, Desimire, trebalo je da budemo bolji. Trebalo je da budemo brži. Trebalo je da budemo uredniji. Da smo bili takvi na jedan grki život stavila bi se tačka.

Ovako, čini se, Desimir Tošić je otišao tako što je na kraj svog života stavio tri tačke. One nastavljaju da nas opominju i da nas teraju da se popravimo, da se profinimo, da shvatimo da boljitak svih nas zavisi pojedinačno od svakog od nas.
Još mnogo toga ima da se uradi u posttošićevoj eri.

<< nazad | sadržaj