Iskustva drugih zemalja može pomoći kada je reč o društvenim i ekonomskim reformama na Zapadnom Balkanu i jačanju uloge sindikata u tom procesu. Najveći potencijal za jačanje uloge sindikata jeste saradnja sa nevladinim organizacijama – zaključak je konferencije Uloga sindikata u socio ekonomskim reformama koju su zajednički organizovali Fondacija Fridrih Ebert i Socijalno-ekonomski forum Evropskog pokreta u Srbiji.

Učesnici skupa su konstatovali da je sindikalna hrabrost u defanzivi. Promena ekonomske paradigme na globalnom planu, značajno je uticala na transformaciju sindikata i njihovu ulogu u socio-ekonomskim reformama i tranzicije. Naročito je ukazano na iskustva drugih država sa masovnom proizvodnjom koje svojim primerom dobre prakse mogu pokazati zemljama Zapadnog Balkana u kom pravcu da usmeravaju svoje socio-ekonomske reforme. Ono što je takođe podvučeno je izraziti politički klijentelizam koji utiče na sindikate i njihov odnos prema širim društvenim interesima i odnosima unutar njih. Sindikatima je potreban novi strateški blok i ujedinjavanje sa drugim interesnim grupama kako bi pojačali sopstvenu vidljivost i osnažili svoje društveno delovanje.

U svom uvodnom odbraćanju, predsednik Fondacije Maks Brendle rekao je da ta organizacija više od dvadeset godina ima svoju kancelariju u Srbiji i radi na jačanju socijaldemokratije u Srbiji i regionu.

„Verujem da će iskustvo tranzicije iz Istočne Nemačke pomoći Srbiji i doprineti tom procesu“, istakao je Brendle.

Potpredsednica Evropskog pokreta u Srbiji, Jelica Minić izjavila je da bi dobar recept bio tražiti moguća rešenja u iskustvima drugih, pratiti šta se dešava u sindikatima koji su najjači u zemljama koje imaju masovnu proizvodnju.

Analizirajući tekstove koji se bave sindikatima u stručnim naučnim časopisima, Minić je ukazala na okvir koji je ponuđen u svrhu jačanja uloge sindikata kroz strukturu, udruživanje, institucije i socijalnu moć, posebno istakavši povezivanje sa drugim interesnim grupama i pravljenje saveza čime sindikati mogu ojačati svoju poziciju.

Istraživač Centra za studije rada Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, Tibor Mesman, smatra da reforme treba da proističu iz procesa proizvodnje i promena u sferi društvenog života. U svojoj analizi, Mesman je govoreći o zemljama Srednjeistočne Evrope, istakao da je njihov udeo u globalnom dobavljačkom lancu slab. Ono što je Meman primetio  jeste postfordistička akumulacija kapitala kada proizvodnja postaje subjektivizovana, a proizvodni kapital u zemljama Srednjeistočne Evrope ulazi u krizu.

„Razvoj sindikata nije jednak, ali je u padu“, – ocenio je Mesman.

Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Duško Vuković, misli da se zemlje koje su na periferiji kapitalizma teže odnose prema socijalnom dijalogu i društvenim ugovorima.

On smatra da treba da priznamo da smo u krizi i neuspešno društvo koje deli sudbinu promene i tranzicije koja se svela na bahatu i pljačkašku privatizaciju.

„Sindikati nemaju plan B kao odgovor na politički monolog i isključenost u tom pogledu“, dodaje Vuković.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Mihail Arandarenko je govoreći o sindikatima u Srbiji rekao da se oni nalaze između dva paradoksa. Prvi je da je njihov položaj nikada slabiji nego što je danas zbog uticaja dugoročnih trendova i poznatih procesa koji su se odvijali tokom ekonomske tranzicije Srbije.

Drugi paradoks odnosi se na to da oni sada imaju nikada veći prostor za širenje i jačanje svog uticaja. On smatra da se članstvo u sindikatima ne povećava, kao što se ni ne menja njihov ugled u istraživanjima o percepsijama stanovništva kojih ima malo. Kao ogledni primer pomenuo je da u Francuskoj neki sindikati sa minimalnim članstvom mogu pokrenuti šire mase. On je ukazao na unutrašnje i spoljašnje tenzije sa kojima se susreću sindikati i to tenzija širih interesa društva i konkretnih ciljeva sindikata koji su najjači u javnom sektoru i tenzija članova i rukovodstva sindikata, zaključio je Arandarenko.

Predsednik sindikata UGS „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković ukazao je da treba da se pokrene rasprava o tim temama naročito ističući razmatranje osnovnih strategija sindikalnog delovanja. Razlog za slabu sindikalnu moć u Srbiji, Stoiljković vidi u mešavini dominacije korporativnog kapitala u svojoj grabežljivoj varijanti i političkog kapitalizma koji se bori za kontrolu nad javnim sektorom.

Kao prepreku razvoju sindikalnog organizovanja on je istakao politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje, što onemogućava socijalnu mobilnost i dijalog. Prema Stojiljkoviću, prostor za najveći napredak je u saradnji sindikata sa nevladinim organizacijama.