Piše: Predrag Ursić

Prehlađena Olivera Jevtić uspela je da osvoji osmo mesto na novogodišnjoj uličnoj trci "Sao Silvestre" u Sao Paolu. Sledećeg dana u Rimu Papa je blagoslovio učesnike "Milenijumskog maratona". Mnogo neobičnija bila je, međutim, "Ponoćna trka" održana u - Kosovskoj Mitrovici. Jer, terati preostale srpske nesrećnike na Kosovu da, posle svega što im se desilo, još i razdragano trče znači praviti ih budalama. I njih i ostatak nacije. Oni koji su organizovali i zatim bezdušno medijski promovisali ovaj tužni događaj mislili su, valjda, da smo u novu godinu baš svi ušli trešteni pijani i skloni da poverujemo kako smo prošle godine zemlju već sasvim obnovili, ove godine ćemo i da je očas-posla razvijemo, pa što, onda, ne bi lumpovali. I trčali. Kao da, sa dušom u nosu, svi zajedno već godinama ne trčimo maraton: iz jednog poraza u drugi...

Mada, s druge strane, lepo je znati da kosovski Srbi nisu klonuli duhom. Kao mi u ostatku Srbije. Ne samo da nismo u stanju da se bunimo, nego ni na iole angažovani ulični događaj nemamo više snage da se odvučemo. A i nije neko čudo. Vlast nas je dovela dotle da su nam gaće na štapu nacionalni simbol, a svojim kokošarenjem i opozicija je dozlogrdila običnim ljudima. Zajedno su uspeli da naprave cirkus čak i od organizacije javnog dočeka nove godine u Beogradu. Pa, kako, onda, da vode državu?!

Ali, ako smo mi pljunuti Kovačevićevi Topalovići, onda međunarodna zajednica neodoljivo podseća na družinu Bilija Pitona. Za tu ulogu preporučuje je njena mirotvoračka politika sankcija i bombardovanja. I šta ćemo sad?

"Na političkoj sceni je totalna pat pozicija", priznaje i predsednik Evropskog pokreta u Srbiji Živorad Kovačević. "Nije realno očekivati da će se opozicija ujediniti, niti da će se nešto bitno desiti, jer na raspolaganju nema mnogo više od onoga što je već ponudila: da traži izbore koje Slobodan Milošević neće prihvatiti ako proceni da će ih izgubiti ili da ne može njima da manipuliše. Ništa bitno ni međunarodna zajednica ne može da učini, jer ne vidim bitnu razliku između ukidanja i zadržavanja dela sankcija, iako sam za njihovo ukidanje. Na kraju, i režim ima izuzetno smanjen manevarski prostor i kao alternativa mu ostaje pojačanje represije. On time, na izvestan način, produžava život, ali ne za dugo".

"Kraj je blizu, ali se ne nazire", citira sadašnji predsednik bivšeg predsednika Evropskog pokreta u Srbiji Mirka Tepavca. U međuvremenu, ne pada nam na pamet da sedimo skrštenih ruku zagledani u nebo. Upravo vršimo upis novih članova u Evropski pokret u Srbiji. Trebaju nam ozbiljni ljudi da ozbiljno rešavamo ozbiljne nesporazume. I pravimo sporazume. Kao Evropljani sa Evropljanima. I sa Amerikancima. I Albancima.

Nije to ni lutrija, ni sprint. Nego maraton. I to sa preponama. Ali, videćete, nije teško. Jer se trči puna srca i, konačno, uzdignute glave - za Srbiju.