Mijat Lakićević

Sada su sve oči uprte u 10. januar i sastanak opozicije koji je zakazao predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković. Najava ovog, inače dugo očekivanog, događaja krajem decembra čak je i dočeku nove 2000. godine oduzela malo na važnosti. Jer, od sastanka kod Vuka očekuje se mnogo, mada je već odmah po njegovom zakazivanju bilo signala da bi on, umesto "bum", mogao lako da bude "tres".

GOTOVO: Ova godina će biti poslednja prilika najvećih opozicionih lidera da nešto urade i za Srbiju i za sebe...

BUM ILI TRES: Najpre, uočljivo je bilo da na samit nije pozvan Dragoslav Avramović. Tačno je da eks-guverner nije šef nijedne partije, pa mu, formalno gledano, poziv i nije mogao - tačnije, morao - biti upućen. Ali, takođe je sigurno da je on jedan od ključnih igrača opozicije. Tako ga, sviđalo se to nekom ili ne, doživljava i inostranstvo. Još važnije, legendarni "deda Avram" je po mnogim anketama trenutno najpopularniji političar u Srbiji. Da SPO gaji prilično jak animozitet prema Avramoviću moglo se, doduše, naslutiti i ranije, a postalo je sasvim očigledno nakon nedavnog susreta opozicije sa predstavnicima Evropske unije i SAD u Berlinu. Tada je jedan od Draškovićevih savetnika ni malo biranim rečima napao Avramovića zbog njegovog tumačenja zaključaka berlinskog sastanka.

Da li kao odgovor na to ili ne, nije važno, tek - vođe stranaka koje su članice Saveza za promene - Zoran Đinđić i Goran Svilanović, rekli su da će njih na sastanku kod Vuka predstavljati koordinator SZP Vladan Batić. Čisto formalno, i to bi moglo da bude u redu, ali pitanje je kako će to da shvati Drašković a i šefovi drugih opozicionih stranaka. Eto, dakle, bar dva razloga za nastavak svađe među liderima srpske opozicije.

Nema sumnje da će se svemu tome najviše obradovati Milošević. Takva situacija mu ne samo znatno olakšava vladanje Srbijom (mada bi i za njega lično bilo bolje da se povuče), nego mu daje prostora i vremena da rovari po Crnoj Gori. I, gle paradoksa, umesto da srpski opozicionari pomognu svog prirodnog saveznika Đukanovića pritiskajući Miloševića u Beogradu, oni svojom konfuzijom omogućavaju Miloševiću da vrši pritisak na Đukanovića i destabilizuje Crnu Goru.

VISKI NA KANABETU: Spektakl je ipak izostao. Lepo zamišljena i duhovito najavljivana prednovogodišnja manifestacija G17 Plus nije uspela da na beogradski Trg republike dovede respektabilan broj posmatrača-učesnika. Hladna kiša i još hladniji vetar učinili su da Beograđani ostanu u svojim ipak nešto toplijim domovima. Srbi su godinama s podsmehom gledali na Čehe zbog njihove neborbenosti, prepoznajući u svakom od njih dobrog vojnika Švejka, dok su na sebe uglavnom gledali kao na Obiliće. A kako život čine sitnice, Srbi, izgleda, nisu sposobni za običan, svakodnevni građanski otpor. U tome je, naravno, najveća krivica intelektualne elite zadojene kolektivizmom, nacional-socijalističkog ili humanističko-marksističkog tipa, i vrlo sklonoj naricanju nad zlom sudbinom nacije, ali nimalo sklona ličnoj odgovornosti i samopregornom radu, te vazda spremna da popije viski i sa najokorelijim slugama režima.

A taj režim ne pravi razliku izeđu Amerikanaca i Klintona, Britanaca i Blera, ili Nemaca i Genšera, zato što mu je ta razlika stvarno bitna, nego zato što bi, u suprotnom, neko mogao da ih opštuži za licemerje, jer "pljuju" po Amerikancima, Englezima i Nemcima, a troše njihova pića, cigarete, automobile, odela... Ovako, oni mogu mirno da uživaju blagodeti zapadnog društva u svojim malim istočnjačkim despotijama.

POSLEDNJA EVROPSKA DESPOTIJA: Da li će Srbija ostati poslednja takva despotija u Evropi, treba da pokaže upravo ova, 2000. godina, za koju se, sticajem okolnosti, može reći da više ne pripada drugom milenijumu, ali se ne može reći da njome počinje treći. Opozicija ima na raspolaganju još samo tu godinu, možda i manje, da se uozbilji, dogovori i organizuje. To, pre svega, važi za SPO, koji, po mnogo čemu sudeći, uživa poslednje dane stare slave najveće opozicione stranke. Još više se to odnosi na lidera SPO koji po svojoj epskoj vokaciji stalno misli da mora da uradi nešto epohalno, a dovoljno bi bilo da učini jedan mali, običan gest i prihvati da prvi može da bude i - neko drugi.

Ova godina će, dakle, biti poslednja prilika aktuelnih opozicionih lidera, bar onih najvećih, da nešto urade i za Srbiju i za sebe. To znači da se izbore za izbore. Vanredne i na svim nivoima. I, razume se, da na njima pobede. Ukoliko tu šansu propuste, na scenu će neminovno stupiti novi ljudi. Druga generacija, da se poslužimo računarskom terminologijom, već je spremna i čeka da zauzme mesta koja su u stvari već napola ispražnjena.

Za Srbiju bi to možda bilo i najbolje rešenje.

IZBORI: ... a to znači da se izbore za izbore. Vanredne i na svim nivoima. I, razume se, da na njima pobede

(Autor je direktor Ekonomist Magazina)