Kulturološki efekat proširenja EU

Evropa na vratima Evrope

Iduće godine u Evropsku uniju treba da uđu prve zemlje istočne Evrope. Šta se od ovog spoja evropskih kultura može očekivati?

Aleksandar Gatalica

Kulturna Evropa stoji na prekretnici. Nije to začuđujuće, kazaće mnogi, jer Stari kontinent nalazi se u previranjima još od 1791. godine. Pa ipak, iduće godine u Evropsku uniju treba da uđu prve zemlje istočne Evrope, a one u zajedničku državu neće uneti samo ekonomsko, političko i državno nasleđe, već i svoj umetnički, duhovni i moralni prtljag. Šta se od ovog spoja evropskih kultura može očekivati?

Mnogo toga što kulturni stratezi EU u ovom času ne mogu isplanirati. Jer, ne treba zaboraviti: Mađarska, Poljska, Češka, Litvanija ili Slovenija još od istorije srednjovekovlja, pa, zatim, renesanse, baroka i klasicizma, tek su sporadično stupale u kontakte sa Zapadom, a u 20. veku ove zemlje još od habsburškog i nemačkog carstva nisu delile zapadnoevropske ideje, niti su u iskustvima umetničkog i duhovnog stvaranja uistinu učestvovale.

Šta se dogodilo samo za poslednjih osamdeset godina? U najkraćem: čitav burni 20. vek. I ukoliko su na početku tog perioda od osam dekada države kakve su bile međuratna Čehoslovačka ili Mađarska još imale izvestan duhovni saobraćaj sa Vajmarskom Nemačkom, Francuskom ili filozofiji sklonom Austrijom, onda se za baltičke zemlje ovo jedva može i reći.

Potom je u svim tim zemljama nastupio socijalizam, koji je donesen mahom na krilima prodiranja Crvene armije, dok su baltičke zemlje anektirane još po potpisivanju Pakta o nenapadanju. Mađarska Đerđa Lukača, Češka Vaclava Havela i Poljska Česlava Miloša postale su posle 1945. zatvoreni duhovni bastioni u kojima se strasno negovao kult intelektualnog heroja, a on je najčešće bio oličen u delu pisca.

Pisac je, kao u romantizmu, bio vesnik i vlasnik slobodne reči, hrabre kritike i nepokornog duha. Sve se i u drugim zemljama evropskog istoka, pa i u našoj, zasnivalo na odvažnoj reči heroja. Danas znamo da je u vatrenom pokretanju ovih pitanja bilo manje estetskog a više etičkog, ali stare navike umiru najteže. Šta je kazao Lešek Kolakovski, šta stoji u spisima oca Florenskog, šta piše Šandor Marai, ili u nas Đilas i Ćosić – to su godinama bila pitanja vrhunskog estetskog sadržaja na istoku Evrope.

OPASNI HEROJI: Za to vreme, duhovni Zapad ugradio je u svoje iskustvo nekoliko pobuna studenata i intelektualaca, ali je već početkom šezdesetih postalo jasno da će se okrenuti sopstvenoj samodovoljnosti. Da će ovaj proces potpuno prevladati samo dvadeset godina posle Sartrove smrti, to je malo koji pesimista mogao pretpostaviti. Šta se uistinu dogodilo?

Uprkos činjenici da je ujedinjena Evropa ustanovljena kao unija koja neguje zajedništvo različitih kultura, u poslednje dve dekade primetan je trud da se na tih način uspostave osnove jedinstvene evropske estetike. Ide ova potraga više šumom nego drumom; hrani se sećanjima na zapadnoevropske socijalističke ideale i inspiraciju crpi iz geteovskih ideja XIX veka o bratstvu evropskih nacija. Ipak, u praksi ovaj projekat u najvećem proizvodi umetnost „za srednju klasu“, a ona se podstiče s jasnim i etički valjanim ciljem da se zapadni Evropljani oduče od jakih strasti i niskih pobuda koje su Stari kontinent koštale višemilionskih žrtava u dva svetska rata.

I, premda nema pravila, te je umetničko zdravlje izrazitije u današnjoj Austriji, Španiji ili Italiji, trenutna matrica zapadnoevropske duhovne prakse mogla bi se videti kao stanje izvesnog ispošćenog materijala. Za to vreme, istočnoevropski pisci, oni što će iduće godine postati građani ujedinjene Evrope, još kucaju na mehaničkim pisaćim mašinama. U godinama tranzicije naučeni su da se od umetnika u EU očekuje da stupi na tržište od blizu trista miliona stanovnika i da se vlada tržišno, ali čitava duhovna situacija ovih zemalja još počiva na zavodljivim i za Evropu potencijalno opasnim herojima.

Šta će se dogoditi kada sledeće godine ti duhovni heroji, ili „heroji“, stupe na zajedničko tržište i počnu da prodaju knjige, slike i muziku ravnopravno s marljivim artističkim radnicima? U prvom trenutku, verovatno – ništa. Oportunizam i klanjanje duhovnim ikonama uzelo je velikog maha na Istoku, a dobar broj intelektualca vrhunskog kova pronašao je način da svoje opuse prilagodi recepciji društava gde očekuju brz uspeh.

DUHOVNI SUŽIVOT: No, duhovna kretanja mnogo su dublja, jer u njima učestvuje nesvesno i kolektivno nesvesno. Duhovna pitanja i u nas se često svode na omalovažavajuće rasprave o artizmu, ali uzaludno već godinama upozoravam kako su ona mnogo više od toga, jer umetnost obavlja posao čistača duha. Umetnost učvršćuje identitet, a ovaj jača samopouzdanje koje je, ne treba dokazivati, osnov svakog poslovnog uspeha i u oblastima koje naoko nemaju nikakvu vezu s umetnošću.

Treba zbog ovoga očekivati da će stare sklonosti subverzivno živeti u glavama mnogih nekadašnjih istočnoevropskih umetnika još decenijama posle ujedinjenja, a do mešanja i pravljenja specifičnog zapadno-istočnoevropskog duha u 21. veku moraće da dođe.

Ovaj proces donekle je „in vivo“ praćen posle ujedinjenja Istočne Nemačke sa ostatkom matice. Danas, nakon više od decenije, svedoci smo nemačkih ožiljaka koji nisu tek arhitektonske prirode i ne vide se samo na berlinskim ulicama. Duh istočnih Nemaca u ostatku Nemačke jednostavno nije usvojen, ali preporuke koje su sa zapadne strane davane u vidu tihih kulturnih direktiva u Lajpcigu i Drezdenu izgleda još nisu prihvaćene. Mehaničku kohabitaciju zato je deceniju kasnije smenio organski suživot dve nemačke kulture. I premda sve još nalikuje mešanju ulja i vode, nemačka javnost još se koleba i često artistički i duhovno preispituje.

Tako će se dogoditi i sa Evropom, jer ulje i voda ipak se mešaju, samo je pitanje koliko se sud gde se oni nalaze trese.

(„Politika“, 21. decembar 2002.)