Osnivači Evropskog pokreta u Srbiji – malobrojni, ali odlučni i artikulisani – suprotstavili su evropsku opciju politici osvajanja, rata i bezumlja, koju je provodio režim

ETIKETE: „Lepljene su nam etikete ‘mondijalizma’, ‘kvazi-patriotizma’ i ‘evro-poklonstva’“, Mirko Tepavac, predsednik EPuS 1994-96.

Piše: Živorad Kovačević

Na današnji dan, pre deset godina, grupa nezavisnih intelektualaca održala je osnivačku skupštinu Evropskog pokreta u Srbiji. Nešto pre toga bio je osnovan Evropski pokret u Jugoslaviji, ali je ubrzani raspad zemlje učinio tu hrabru i plemenitu inicijativu neostvarljivom. Osnivači Evropskog pokreta u Srbiji – malobrojni, ali odlučni i artikulisani – suprotstavili su evropsku opciju politici osvajanja, rata i bezumlja, koju je provodio režim i sve više preovlađujućoj atmosferi nacionalističke agresivnosti i isključivosti, ksenofobije i mržnje prema svima oko nas, koju je dosta uspešno gradio moćni Miloševićev propagandni aparat.

Bilo je totalno kontra struji govoriti o Evropi i evropejstvu kao našem jedino ispravnom strateškom opredeljenju u vreme kad se na sve strane trubilo o evropskoj i svetskoj zaveri protiv nedužnog i stradalničkog srpskog naroda i kada je sama reč „Evropa“ zvučala ružno i izdajnički. „Ovakav pokret“, rekao je na Osnivačkoj skupštini prvi predsednik Vojin Dimitrijević, „ne može da bude vrednosno mlitav. Za ljude koji hoće da upražnjavaju toleranciju teško je da budu ‘fanatično trpeljivi’ – za evropsko određenje u duhovnom smislu mora se znati da sadrži neka odlučna odbijanja“.

Ta odbijanja da se poklekne pred nadirućom nacionalističkom i proratnom euforijom su i predstavljala osnovnu poruku i opredeljujuću orijentaciju nove organizacije u prvim godinama njenog delovanja. Tome je trebalo da doprinese i časopis „Evropa“ (štampan na srpskom i engleskom jeziku), koji je uspeo da okupi značajna imena naše i evropske kulture i javnog života, ali se, nažalost, posle godinu i po dana ugasio, jer je izostala dalja finansijska podrška.

Značajan događaj u tom prvom periodu bio je prijem Evropskog pokreta u Srbiji u decembru 1993. u Međunarodni evropski pokret, i to zajedno sa evropskim pokretima Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Grčke, Rumunije i Poljske. To je bio apsolutno usamljeni primer izlaska iz totalne međunarodne izolacije u koju su Srbiju gurnuli njeni vlastodršci. Kao što kaže tadašnji generalni sekretar Pokreta Dušan Janjić, poruka je bila jasna: „Srbija pripada Evropi!“ Vredi posebno primetiti da su u radu Osnivačke skupštine učestvovala i dva značajna Srbina-Evropejca – Vane Ivanović i Desimir Tošić, koji će kasnije biti i predsednik Evropskog pokreta.

Inicijative Evropskog pokreta bile su tada prvenstveno usmerene na uspostavljanje veza sa onima koji slično misle i deluju na razbijenom i ratom zahvaćenom prostoru bivše Jugoslavije: građenjem mostova sa nevladinim organizacijama sličnog opredeljenja, dijalogom sa intelektualcima sa Kosova i iz Albanije, saradnjom sa nevladinim organizacijama iz inostranstva... – sa osnovnom porukom da ipak postoji i dejstvuje druga Srbija, koliko god bila nejaka i ućutkivana. Već tada je na dnevni red stavljena tema regionalne saradnje, kao put pomirenja i pridruživanja Evropi. 

EKSPANZIJA: „Tokom 1995. EPuS se orijentiše na prostor koji nisu zauzele političke stranke – lokalni razvoj i razvoj preduzetništva“, dr Jelica Minić, generalni sekretar EPuS, 1994-2001.

DELUJ LOKALNO... : Pokazalo se ubrzo da Evropski pokret ne može svoju aktivnost ograničiti samo na antiratni stav i da postoji opasnost da se organizacija svede na manji broj opredeljenih i angažovanih intelektualaca, pre svega iz Beograda. Omasovljenje organizacije, okupljanje šireg broja ljudi iz drugih društvenih slojeva i sredina, uključivanje većeg broja mladih ljudi i jačanje i širenje uticaja Pokreta ukazivali su na potrebu diversifikacije i izvesne pragmatizacije njegovih aktivnosti, uz zadržavanje osnovne antinacionalističke i antiksenofobične potke. Takvu orijentaciju su inicirali novi predsednik i generalni sekretar Pokreta, koji su izabrani 1994. godine: Mirko Tepavac i Jelica Minić.

Tepavac kaže na skupštini Pokreta: „Nismo ni za trenutak zapadali u krizu političke savesti, iako su nam, izričito ili posredno, lepljene etikete ‘mondijalizma’, ‘kvazi-patriotizma’ i ‘evro-poklonstva’... Programski moto – ‘Za demokratsku Srbiju u ujedinjenoj Evropi’ – ostaće, verujem, još dugo naša politička inspiracija, naša moralna i akciona obaveza“. Ali, on istovremeno upozorava da „ne treba prećutati da smo propustili da osetnije proširimo krug pristalica i pripadnika Evropskog pokreta izvan Beograda i to je sigurno najopravdaniji prigovor koji bi nam se mogao uputiti“.

Jelica Minić, koja će dužnost generalnog sekretara obavljati sve do demokratskih promena i odlaska na odgovornu dužnost, unosi duh aktivizma, inovacija i zaraznog entuzijazma. Ona kaže: „Tokom 1995. počinje traganje za novim temama, aktivnostima, strukturom, ciljnim grupama. Evropski pokret se orijentiše na prostor koji nisu zauzele političke stranke. Analizom njihovih programa ustanovljeno je da nijedna od njih nije posvetila adekvatnu pažnju lokalnom razvoju i razvoju preduzetništva, sem fragmentarno“.

I ona se, neutaživom energijom, baca na ta područja i ubrzo dolaze rezultati. Kroz ove aktivnosti dolazi do stvaranja jake i široke baze u mnogim gradovima Srbije, iz koje će proisteći jedna od najznačajnijih promena u delovanju Pokreta – stvaranje lokalnih veća, koja su autonomnna u svom delovanju, ali u statutarnom okviru Evropskog pokreta i na prihvaćenoj idejnoj matrici i zajedničkom tematskom opredeljenju. Evropski pokret se u tome razlikuje od svih drugih nevladinih organizacija u Srbiji i sa tridesetak lokalnih veća ima najrazuđeniju i najmasovniju orgnizacionu strukturu.

... MISLI GLOBALNO: Drugi značajan inovativni doprinos delovanju Evropskog pokreta predstavljalo je formiranje Foruma za međunarodne odnose (nastalog u krilu Građanskog saveza), koji se odmah po osnivanju priključio Evropskom pokretu. Forum je okupio profesore i druge eksperte u oblasti međunarodnog prava, međunarodnih političkih i ekonomskih odnosa, viđene spoljnopolitičke komentatore i bivše diplomate, među njima i trojicu bivših ministara inostranih poslova.

Na sastancima koji su se održavali svake srede, bez izuzetka, u 18 časova, vođena je najdemokratskija i najkompetentnija rasprava o međunarodnom položaju zemlje, a to je bila i najubotija kritika Miloševićeve tzv. spoljne politike. Forum je organizovao javne rasprave (i objavljivao njihov sadržaj u „Spoljnopolitičkim sveskama“), članovi Foruma bili su redovni gosti u domaćim nezavisnim glasilima i u inostranim medijima, Forum se oglašavao povodom raznih događaja i poteza režima.

Posebnu pažnju demokratske javnosti izazvala su tri dokumenta Foruma: prvo – „Alternativna platforma spoljne politike Jugoslavije“, drugo – „Jugoslavija na kraju veka: kojim putem u Evropu i svet“ i, treće – knjiga „Jugoslavija i svet“, u kojoj je trideset kompetentnih analitičara, članova Foruma, iznelo svoja gledišta o svim bitnim pitanjima naših spoljnopolitičkih odnosa sa međunarodnim činiocima (UN, EU, OEBS, MMF itd.) i pojedinim državama – velikim, evropskim, susednim itd.

Na osnovu ove knjige, Forum je odmah posle 5. oktobra ponudio platformu nove spoljne politike zemlje. Nažalost, nekoliko najumnijih glava u Forumu nije više među nama: da pomenem Kostu Obradovića, Novaka Pribićevića, Dragoslava Avramovića, Ranka Petkovića, Nikolu Burzana, Dušana Štrpca, Ivana Veselinovića, Iliju Đukića. Na drugoj strani, čak dvadeset članova Foruma je posle demokratskih promena otišlo u ambasadore i na druge odgovorne dužnosti u Ministarstvu inostranih poslova, ambasadama i državnim organima, tako da je postojala opasnost da u znatno okrnjenom (i prilično „gerijatrijskom“) sastavu Forum izgubi na svežini, prodornosti i značaju.

Srećom, zahvaljujući inicijativi i upornosti njegovog današnjeg predsednika Dušana Simića, i uz podršku svih nas, Forum je revitalizovan i proširen većim brojem mahom mlađih i vrlo kompetentnih članova, što će mu omogućiti da i u novim uslovima igra svoju potrebnu i važnu ulogu. Forum je već organizovao dve zapažene međunarodne konferencije (o Haškom tribunalu i Partnerstvu za mir) i ima ambiciozne planove u neposrednoj budućnosti.

INKUBATOR: Evropski pokret je organizovao i mnoge druge, vrlo aktivne forume – Politički, Ekonomski (posebno bih pomenuo u njegovom okviru vrlo uspešni Ekonomski forum mladih), Preduzetnički forum i sve aktivniji Etnički forum, koji se bavi, za Evropski pokret, novom i važnom oblašću.

Jedna od prelomnih tačaka u desetogodišnjoj istoriji Pokreta bila je orijentacija da pomognemo (osobito kad smo došli do vlastitih prostorija) osnivanju i stasavanju novih nevladinih organizacija. U toj „inkubatorskoj funkciji“ primili smo pod svoj krov ili kišobran mnoge inicijative iz kojih su nastale značajne organizacije, kao što su: G17, Udruženje poslovnih žena, Viktimološko društvo, Generacija 21, Udruženje za kvalitet života, Transparency International Srbija. Neke od njih su zadržale vezu sa Pokretom preko statusa kolektivnih članova.

DRUŠTVENA MISIJA: Pored obilja praktičnih aktivnosti u okviru svojih mnogih organizacionih formi, Pokret nikada nije zapostavljao svoju društvenu misiju. Nismo nikad prihvatali, ni ranije, ali ni sada, da se stavi znak jednakosti između kvalifikativa „nevladin“ i „nepolitički“. Nikad nismo pretendovali na nezamenjivu političku ulogu stranaka, ali nismo ni želeli da ostanemo politički neutralni, tako da smo u vreme prošlog režima, objektivno, bili „antivladina“ nevladina organizacija. Ne samo kroz istupanja funkcionera Pokreta u javnosti, aktivno učešće u svim osudama pogubne politike režima i aktivnost Foruma za međunarodne odnose, Evropski pokret je, kao organizacija u celini, jasno i glasno ispoljavao svoj opozicioni stav.

Posebno je to došlo do izražaja tokom masovnih narodnih i studentskih protesta protiv krađe na lokalnim izborima 1996-97. Tada smo organizovano izašli i održali svoj protesni miting u okviru opštih demonstracija, a funkcioneri Foruma su odlazili na Univerzitet i govorili studentima. Alternativna platforma spoljne politke je ponuđena opozicionim partijama, svuda je bila dobro primljena, ali su stranke, ipak, ostale uzdržane da je prihvate kao svoju. Osvajanje većeg broja gradova od strane opozicije pružilo je Pokretu priliku da započne intenzivnu saradnju sa novim lokalnim vlastima i pruži im kompetentnu pomoć. Iz te saradnje nikla su mnoga lokalna veća Pokreta.

Druga politička aktivnost Evropskog pokreta koja je jako doprinela njegovom daljem širenju, naročito među mladima, bila je dobro organizovana i vrlo inventivna predizborna i proizborna kampanja u 2000. godini. Srbija je bila preplavljena privlačnim i duhovitim plakatima, lecima i bilbordima, koje su osmislili mladi članovi Evropskog pokreta.

INTERES: „Naše su alternative po broju smanjene, odnosno svedene na jednu jedinu: saradnja s međunarodnom zajednicom u odbrani realnih interesa srpskog naroda“, Desimir Tošić, predsednik EPuS, 1996-1999.

KOREKTIVNI FAKTOR: Demokratske promene (u kojima smo i sami aktivno učestvovali) dočekali smo sa velikim entuzijazmom i nadama. Iako su na vlast došli naši dojučerašnji politički saveznici i na mnoga odgovorna mesta članovi Pokreta i njegovih foruma, naš stav je od početka bio jasan: nemamo nameru da postanemo nevladina provladina organizacija, rado ćemo sarađivati sa državnim organima, ali u ravnopravnom partnerskom odnosu, ljubomorno čuvajući našu nezavisnost i održavajući konstruktivnu kritičku distancu prema vlastima.

Smatrali smo da takav stav ima utoliko veći značaj u situaciji kada ulogu tako neophodnog demokratskog korektiva vlasti (koja u Parlamentu Republike ima više nego komotnu većinu) naprosto ne može igrati današnja opozicija koja je – i po sastavu, i po ponašanju – relikt vremena sa kojim raskid mora biti potpun. Tu prazninu stoga mogu, i treba, da popune nevladine organizacije, jaki sindikati i nezavisni visokoprofesionalni mediji. Stoga smo rekli da ćemo u odnosu prema vlastima biti konstruktivni i kooperativni, ali ćemo sačuvati svoju intelektualnu autonomiju i kritički duh.

I bili smo u pravu. Na godišnjoj skupštini održanoj proletos istakli smo: „Pre godinu dana naša Skupština odisala je olakšanjem i entuzijazmom posle izvršenih promena. Odlazak Miloševićevog režima i dalje ostaje najvažnija činjenica, ali entuzijazam je, izgleda, ispario, jer smo sada usred ozbiljne političke krize koja preti da uspori, pa i ugrozi, naše putovanje u Evropu, koje je tako ohrabrujuće započelo razbijanjem političke i ekonomske izolacije u kojoj se godinama zemlja nalazila. Sukob u DOS-u eskalira, on bitno opredeljuje, opterećuje i monopoliše naš politički život, gurajući u stranu ključne teme – reforme i evropsku transformaciju društva. Jedna tužno-smešna afera smenjuje drugu, svaka od njih je nova stepenica ka daljoj eskalaciji, sve je u funkciji njihovog sukoba – važnije je da protivnik bude ocrnjen i oslabljen u nekakvoj predizbornoj kalkulaciji, nego kako da očuvamo, učvrstimo i unapredimo poziciju koju smo u svetu stekli petim oktobrom. Nije nam drago da to kažemo, ali ispada da oni kojima smo dali poverenje na izborima, umesto garanta stabilnosti, postaju glavni izvor nestabilnosti u zemlji i slabljenja naše međunarodne pozicije i ugleda“.

LOŠE I DOBRE VESTI: Ta kriza se u međuvremenu samo zaoštrila. Ministar inostranih poslova kaže da je naš međunarodni položaj gori nego pre godinu dana. Valjda je to već dovoljno da se zamislimo i uzmemo se u pamet. Međutim, nada koja se pojavila posle sporazuma DSS-ostatak DOS-a raspršena je kasnijim izjavama glavnih aktera. Već sama činjenica da veliki deo biračkog tela razmišlja da li da uopšte izađe na predsedničke izbore svedoči o dubini krize i opasnosti da se znatno uspore uspešno započete reforme.

Dve dobre vesti ponovo bude izvesnu nadu, mada lako mogu biti potrte novim lošim vestima. Mislim na šansu da se, posle devetomesečnog preganjanja nakon Beogradskog sporazuma, ipak usvoji Ustavna povelja i time se, sa neopravdanim zakašnjenjem, ponovo uključimo u vozni red: prijem u Savet Evrope, prijem u Partnerstvo za mir, izrada studije o izvodljivosti i pristupanje Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Druga dobra vest je da je, posle petomesečnog prekida, ponovo počela da radi Skupština Srbije, koja je stavila na dnevni red važne reformske zakone u oblasti poreske politike.

Nikome ne smetaju razlike i rasprave, jer je to normalno za pluralističko demokratsko društvo, ali smeta i brine blokiranje procesa izgradnje demokratskih institucija po evropskom modelu i tranzicije. Ako se tome dodaju sporost, ili opstrukcija, u ispunjavanju međunarodnih obaveza – pre svega, u pogledu saradnje sa Haškim tribunalom i neodgovorno dopuštanje da izbije afera sa prodajom oružja – razloga za zabrinutost ima više nego dovoljno. Kao što je svojevremeno rekao moj prethodnik Desimir Tošić: „Naše su alternative po broju smanjene, odnosno svedene na jednu jedinu: saradnja s međunarodnom zajednicom u odbrani realnih interesa srpskog naroda...“

Naš put prema Evropi je jasno zacrtan, to je prihvaćen strateški prioritet zemlje, Evropa će nam sigurno pružiti svu pomoć i podršku i samo od nas zavisi hoćemo li iskoristiti istorijsku šansu da se ravnopravno priključimo jednom uzbudljivom projektu stvaranja sveta koji će odista biti multipolaran i doprineti, kako reče Iber Vedrin, „civilizovanju“ globalizacije. Evropski pokret u Srbiji će učiniti sve da svojom raznovrsnom i širokom aktivnošću i javnim pritiskom i kritikom da svoj doprinos da taj put što brže prevalimo.

(Autor je predsednik Evropskog pokreta u Srbiji.
Tekst je uvodni govor na svečanoj akademiji
povodom desetogodišnjice EPuS, 24.11.2002.)