Ruku pod ruku

Socijalni dijalog je element nužan u svakoj zemlji u tranziciji jer predstavlja sponu između Vlade i građana i instrument prevazilaženja tenzija. Shvatajući važnost socijalnog dijaloga i iskustava zemalja koje su ranije ušle u tranziciju, Evropski pokret u Srbiji pokrenuo je projekat koji ima za cilj upoređivanje iskustava Srbije i Bugarske

PARTNERI: Socijalno-ekonomski savet u Srbiji formirali su, septembra prošle godine, Vlada, tri sindikata i Unija poslodavaca Srbije. To, međutim, nije dovoljno...

Aleksandra Vujković

Tranzicija je ušla je u treću godinu u Srbiji. Promene koje donosi imaju veoma jak uticaj na građane. One, štaviše, stvaraju tenzije koje mogu imati veoma negativne posledice. Zato su dragocena iskustva zemalja koje su početne faze tranzicije već prebrodile, rekao je Danijel Pantić, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji na otvaranju Foruma posvećenog analizi rezultata zajedničkog projekta Evropskog pokreta u Srbiji i bugarskog Centra za ekonomska istraživanja „Socijalni dijalog kao instrument prevazilaženja tenzija u zemljama u tranziciji“.

PARTNERSTVO ZA MIR: A iskustva zemalja centralne i istočne Evrope pokazuju da se socijalna politika koja bi trebalo da prati privatizaciju najbolje razvija kroz socijalni dijalog između vlade, sindikata i poslodavaca. Socijalno-ekonomski savet u Srbiji na tripartitnoj osnovi formirali su, septembra prošle godine, republička Vlada, tri relevantna sindikata i Unija poslodavaca Srbije. Da li su, međutim, ovi „socijalni partneri“ legitimni?

SEED

Odgajanje balkanskog tigra

U Srbiji je ostvaren mnogo veći napredak u razvoju sektora malih i srednjih preduzeća nego u susednim zemljama. Reforme na tom planu i dalje se uspešno sprovode, a najznačajniji potez svakako predstavlja nedavno smanjenje poreza, što će dodatno podstaći preduzetnike. Radi pružanja podrške ovom procesu, Odbor donatora SEED (Southeast Europe Enterprise Development – Razvoj preduzeća jugoistočne Evrope) proširio je mandat te inicijative na SR Jugoslaviju u maju 2001. godine, rekao je Merhad Ethemad, projekt menadžer SEED, gostujući na tribini Ekonomskog foruma mladih Evropskog pokreta u Srbiji.

SEED predstavlja inicijativu pokrenutu od strane više donatora i koordiniranu od strane IFC (International Finance Corporation – Međunarodna finansijska korporacija), sa ciljem pružanja potpore malim i srednjim preduzećima (MSP) na zapadnom Balkanu, putem unapređenja kapaciteta i omogućavanja pristupa kapitalu. Ovaj petogodišnji, 33 miliona USD vredan program, pokrenut je u septembru 2000. godine u Albaniji, Bosni i Hercegovini, BJR Makedoniji i na Kosovu, a finansiran je od strane Austrije, Kanade, Grčke, Holandije, Norveške, Slovenije, Švedske, Švajcarske, Ujedinjenog kraljevstva i IFC.

STRATEGIJA: Na koji način SEED pomaže preduzećima u post-komunističkim zemljama da se orijentišu na poslovanje po tržišnim principima? Taj posao obavlja se faznim ostvarivanjem tri strateška cilja. Prvo – pružanje investicionih usluga. SEED kao klijente odabira ona preduzeća koja su blizu toga da svoje poslovanje definišu u okvirima održive, tržišne konkurencije. SEED vrši ulaganja, već deluje kao pregovarač koji aktivno pokušava da takvo preduzeće odmah poveže sa određenim investitorima i finansijerima. Osnovna razlika između SEED i drugih sličnih inicijativa je to što se pomoć koja se pruža preduzećima ne zaustavlja na izradi biznis-plana, već se radi i na poboljšanju njihovih sposobnosti da primljeni kredit vrate bez teškoća.

Drugi strateški cilj predstavlja izgradnja kapaciteta preduzeća i institucija u službi potreba preduzeća. Sprovođenje programa osnovne obuke namenjena je poboljšanju u ključnim oblastima poslovanja: finansijskom i korporativnom upravljanju, marketingu i plasmanu, a posebna pažnja posvećuje se trening programu za menadžere MSP.

Treći cilj predstavlja unapređenje poslovnog okruženja, na čemu SEED radi zajedno sa skupštinama i vladama, kao i sa privrednim komorama i Agencijom za mala i srednja preduzeća. Primer je pomoć koju SEED pruža u izradi nacrta Zakona o lizingu, čije se usvajanje očekuje u toku 2003. godine.

Jedan od projekata SEED je Program povezivanja velikih preduzeća sa MSP (Linkages programme), a aktivan je i na brojnim drugim poljima, kao što je usmeravanje neisplaćenih sredstava iz međunarodnih fondova ka razvoju MSP, pomoć ženama-preduzetnicima i pojednostavljenje procesa registracije preduzeća.

AKTIVNOSTI U SRBIJI: U okviru Programa povezivanja, pored usluga koje su pružene nekim firmama u oblasti malinarstva i prerade pečuraka, najistaknutiji primer angažovanja stručnjaka SEED u Srbiji je preduzeće „Tigar“ iz Pirota, grada u kojem nezaposlenost prelazi trideset odsto. „Tigar“ je osnovao joint-venture sa čuvenim francuskim proizvođačem pneumatika „Michelin“, u kojem prvi učestvuje sa 65 odsto, drugi sa 25 odsto, a IFC sa 10 odsto kapitala. Godišnji obrt firme je sedamdeset miliona USD, ali otpušteno je nekoliko stotina radnika. Razlog tome je to što ovo preduzeće, pored osnovne delatnosti, ima sedamnaest jedinica koje rade u drugim sektorima, u kojima oko 500 zaposlenih ostvaruje godišnji obrt od 3,5 miliona evra. Studija o izvodljivosti koju je SEED izradio pokazala je da tri od ovih sedamnaest jedinica moraju da budu zatvorene, dok će ostale prebroditi teškoće ukoliko budu prodate ili osamostaljene. Merhad Ethemad navodi da eksperti SEED kao moguće rešenje trenutno razmatraju pokretanje novih programa, kao što su servis za čišćenje odela, stočna farma i proizvodnja bilja, ili, pak, reorganizaciju postojećih 85 prodajnih mesta.

Ivan Sekulović

Legitimitet dve najveće sindikatske centrale – Saveza sindikata Srbije i sindikata Nezavisnost, implicitno je jasan, dok je Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata najslabija i baca senku na sve tri grupacije. Što se tiče legitimiteta organizacija poslodavaca, u Srbiji postoji samo Unija poslodavaca, koja, uprkos tome što trenutno gradi svoj legitimitet, ne predstavlja poslovodstva firmi u kojima su sindikati zaposlenih najzastupljeniji. Najbolje rešenje bilo bi kada bi Unija predstavljala poslodavce najvećih društvenih i javnih preduzeća, rekao je Mihail Arandarenko iz Instituta G-17.

Bilo kako bilo, vođenje socijalnog dijaloga u Srbiji ide i ići će veoma teško. Jer, to se povezuje sa nasleđem socijalizma, čak i uz opaske da se radi o „uvođenjeu samoupravljanja na mala vrata“. Evidentna je, štaviše, i odsutnost političke volje za socijalnim mirom. Dalje, pokazalo se da je socijalnim dijalogom lako manipulistati, posebno u Srbiji, jer nije uspostavljen ustavom, kao u Holandiji ili u Italiji, niti zakonom, već sporazumom između sindikata, poslodavaca i Vlade, zbog čega počiva na njihovoj dobroj volji.

Nerazumevanje u dijalogu stalno je prisutno. Ono što, pri tome, posebno loše utiče na njegov razvoj jeste nejednaka politička i društvena moć socijalnih partnera: Vlada akumulira svu moć, i kao Vlada i kao poslodavac (zapošljava barem dve trećine radne snage), dok su dva partnera izrazito slaba i veoma malo čine da ojačaju svoju poziciju. Opominje i činjenica da Vlada trenutno uživa poverenje samo jedne četvrtine građana Srbije, dok je u junu 2001, posle oktobarskih promena, poverenje u nju imalo 37 odsto građana, istakao je Srećko Mihajlović iz Instituta društvenih nauka.

ŠTA SE MOŽE NAUČITI OD BUGARSKE?: Posle trinaest godina „prelaznog perioda“, odnosno perioda tenzija i nesuglasica, bugarsko društvo smatra da je u njihovoj zemlji konačno ostvaren dobar rezultat socijalnog dijaloga, kaže Ivan Nejkov iz Balkanskog instituta za socijalnu politiku i bivši ministar za rad i zapošljavanje u Bugarskoj. Socijalni dijalog u Bugarskoj započet je za vreme finansijskih restrikcija, naročito izraženih u obrazovanju, zdravstvu i lokalnoj samoupravi.

Breme spoljnog duga Bugarske imalo je jak uticaj na socijalne tenzije, što je, posle nekoliko uzastopnih etapa ekonomske recesije, dovelo do pada društvenog proizvoda. Poseban problem bilo je odugovlačenje reformi u penzijskom sistemu. Do 2000. godine, u Bugarskoj se do penzija dolazilo veoma lako i brzo. Tako je svaki radnik, pod određenim uslovima, mogao dobiti penziju i u 38. godini života! To, naravno, nijedan penzijski sistem ne bi mogao da izdrži. Odlike bugarske tranzicije bile su i drastičan pad standarda ogromnog broja stanovnika, kao i trajna politička nestabilnost i promena vlade svake godine do 1997.

Ono što bi Srbija, međutim, trebalo da prihvati od Bugarske jeste saradnja sa svetskim finansijskim institucijama. Jer, uticaj MMF i Svetske banke na socijalni dijalog pokazao se kao vrlo značajan, između ostalog i zato što je tako došlo do sklapanja nekoliko sporazuma zahvaljujući kojima je došlo do značajnog priliva novčanih sredstva. „Cena“ podrške MMF i Svetske banke bilo je izvršavanje ekonomskih obaveza, ali i – dobra socijalna politika.

Za razliku od Srbije, u Bugarskoj je bilo više dinamike u stvaranju sindikata, pa je u jednom trenutku postojalo sedam zvaničnih sindikata, dok ih sada ima samo dva. Poslodavci trenutno imaju četiri organizacije i veoma teško dolaze do konsenzusa. Kršenje socijalnih prava danas je u Bugarskoj češće nego što šoferi krše pravila vožnje i to je definitivno najčešće narušavanje pravnih normi, kaže Nejkov.

POUKE PRIVATIZACIJE: U Jugoslaviji je za tri godine privatizovano deset odsto ukupnog broja preduzeća, a mnoga od njih taj proces nije doveo do ostvarenja osnovnog cilja – efikasnog poslovanja. Odgovarajućih sistemskih zakona ima vrlo malo – Ustav je iz Miloševićevog perioda, a sistem pravosuđa je neefikasan, nedorađen i nekoherentan, kaže Dragan Lakićević iz Evropskog pokreta u Srbiji. Privatizacija je prespora, pa, ako se nastavi ovim tempom, biće potrebno još 60-70 godina samo za usklađivanje zakonodavstva. Država je zadržala visok stepen regulative, a istraživanja pokazuju da je najveća smetnja razvoju privatnog sektora izuzetno visok stepen korupcije u oblasti izdavanja različitih dozvola.

Privatizacija u Bugarskoj može da služi kao dobar primer. Sedamdeset procenata svega što se može privatizovati već je uspešno privatizovano, kaže Rumiana Jeleva iz Balkanskog instituta za socijalnu politiku. Taj proces je započet 1990. godine i prošao je tri faze. Za prvu je bila karakteristična haotičnost u mišljenju i smanjeno delovanje, kao i donošenje Zakona o privatizaciji. U drugoj fazi, koja je trajala od 1993. do 1994, privatizacija je, praktično, zaustavljena, da bi bila ponovo pokrenuta u trećoj fazi, od 1995. godine, od kada je veći deo državne svojine prešao u privatne ruke: zaključeno je 4.826 privatizacionih ugovora, od čega 2.631 ugovor predstavlja prodaju celih preduzeća.

Od juna 2002. godine, skoro 80 odsto ukupnog broja neprodatih preduzeća nalazi se u procesu privatizacije. Na mikro nivou, većina preduzeća je veoma stabilna, pa i konkurentna na tržištu. Ekspanzija privatnog sektora je omogućena, čime je smanjena potreba njihovog finansiranja od strane države. Postignuta je finansijska stabilnost na makroekonomskom nivou, rizik investiranja je sve manji, pa je Bugarska sve privlačnija stranom kapitalu. S druge strane, međutim, malo je urađeno na prekvalifikaciji i dokvalifikaciji radnika.

Negativnu stranu privatizacije predstavljale su, svakako, i brojne iluzije, što se i u Jugoslaviji obavezno mora otkloniti. To je, prvenstveno, uverenje da privatizacija dovodi do naglog ekonomskog prosperiteta i iskorenjivanja nezaposlenosti, kao i zabluda da se preduzeća, po pravilu, prodaju „budzašto“, ističe Jeleva.