Pred Skupštinu Evropskog pokreta

Vlada je slaba, razjedinjena, neodlučna i funkcioniše uz (uslovljenu) podršku partije Slobodana Miloševića i ponavljane pretnje koalicionih partnera da će je napustiti ako se politika ne promeni.

EVROPSKA BUDUĆNOST SRBIJE: Predsednik EPuS predsedava okruglim stolom u Sava centru

Živorad Kovačević

Na prošlogodišnjoj Skupštini na samom početku dali smo opštu ocenu prethodne godine: "Mnogo se štošta promenilo za ovu godinu dana od naše prošle Skupštine. Nažalost, ne možemo reći nabolje." Ovoga puta treba da budemo još određeniji: promenilo se nagore.

Do očekivane stabilnosti nije došlo. Vlada je slaba, razjedinjena, neodlučna i funkcioniše uz (uslovljenu) podršku partije Slobodana Miloševića i ponavljane pretnje koalicionih partnera da će je napustiti ako se politika ne promeni. Rezultat predsedničkih izbora davao je osnove za neke nade da će doći do stabilizacije političkih prilika i postupnog stvaranja konsenzusa o onome što moramo učiniti da bismo nastavili prekinuto putovanje prema Evropi, ali su se one vrlo brzo raspršile. Lokalni izbori su samo potvrdili apatičnost i dezorijentaciju biračkog tela i nepostojanje minimuma zajedničkog građansko-stranačkog opredeljenja o prioritetima politike koja bi mogla da nas izvuče iz duboke krize u kojoj se već nekoliko godina nalazimo.

Taj prioritet u najopštijem vidu postoji među građanima i političkom elitom: ogromna većina podržava opredeljenje za pridruživanje Evropskoj uniji, a nešto manje i evroatlanskim integracijama. Međutim, većina od te većine građana ipak ne podržava mnoge od nespornih preduslova za proces priključivanja Evropi, pre svega punu i neuslovljenu saradnju sa Haškim tribunalom, a većini političkih stranaka i njihovih lidera Evropa je samo na usnama, ali ne i na srcu i na delu. To je onaj poznati stav koji ne vodi nikuda: da, ali ("može da bude, al' ne mora da znači"). I zato smo u Jugoistočnoj Evropi ubedljivo poslednji u redu za pridruživanje: mi smo jedini u čitavom regionu koji još nemaju zeleno svetlo za prvu fazu tog procesa - takozvanu Studiju izvodljivosti.

ISTINA, ODGOVORNOST POMIRENJE : Predsednik EPuS uručuje nagradu "Doprinos godine Evropi" Jasmini Seferović

Svi u Srbiji znaju da je puna saradnja sa Hagom jasna međunarodna obaveza naše države i prvi i nezaobilazni preduslov za pristupanje procesu evropske integracije. Vladi Srbije su iz Vašingtona i Brisela upućena dva jasna upozorenja (u vidu ukidanja dela pomoći i otkazivanja posete evropskog komesara Havijera Solane) da nismo mi ti koji ćemo određivati u čemu će se ta saradnja sastojati. U času kad se piše ovaj tekst, svega nekoliko optuženih se predalo i stvara se atmosfera da je prepreka otklonjena, iako je još jedan evropski komesar (Oli Ren) jasno rekao da EU očekuje "potpunu, a ne minimalnu, ili bilo kakvu spremnost za saradnju". Sva je prilika da će se obaveza ipak na kraju ispuniti pred sam istek nekog roka (recimo za Studiju izvodljivosti), ali sa mnogo mrcvarenja koje nas odvlači od pravih prioriteta i dalje odlaže ono do čega su drugi već odavno stigli.

Druga prepreka je ostvarivanje kopenhagenškog kriterijuma o funkcionalnoj državi, što Srbija i Crna Gora sigurno nije. Nijedna strana ne želi da popusti, politički proces i državni mehanizam su potpuno blokirani, a vreme – naš najdeficitarniji resurs – neumitno teče. Za to vreme drugi odmiču i povećavaju distancu.

Nerešeno pitanje Kosova i Metohije je treća velika barijera na putu ka Evropi. O tome će konačnu odluku doneti međunarodna zajednica, ali političke elite u Srbiji i na samom Kosovu nisu odmakle od protivljenja nezavisnosti odnosno insistiranja na njoj. To sigurno ne može biti osnova za ozbiljan dijalog, jer nema ni minimuma prostora za pregovaranje. Za sada u taj proces ulazimo potpuno nerazjedinjeni i nespremni.

Kad bi bi bilo političke volje da se prve dve prepreke uklone, lakše bi se pristupilo trećoj i to sa jačom pregovaračkom pozicijom. Međutim, mi kao da sami ponovo ulazimo u proces samoizolacije.

Evropski pokret u Srbiji kao nevladina organizacija čija je glavna orijentacija ubrzavanje pridruživanja Evropi u političkom, institucionalnom, razvojnom, tehnološkom, vrednosnom i moralnom smislu, mora da na ove blokade stalno ukazuje i da pruži sopstveni doprinos stvaranju političkog ali i nacionalnog, što će reći opštedruštvenog, kosenzusa o apsolutnom prioritetu evropskog procesa u našoj zemlji. U toj aktivnosti poseban značaj imala je naša inicijativa za donošenje jednog skupštinskog dokumenta u kome će se jasno utvrditi i opredeljenje za Evropu kao nacionalni prioritet i obaveze državnih organa i uloga drugih faktora u društvu. Posao je uspešno okončan donošenjem Rezolucije Skupštine Republike Srbije o pridruživanju Evropskoj uniji. U tom zančajnom poslu prvi put je ostvarena partnerska radna saradnja parlamenta i jedne nevladine organizacije. Veliki skup u Sava centru, održan 15. januara 2005. godine, okupio je bukvalno sve značajne činioce u ovom procesu – od predstavnika Parlamenta, Vlade, nauke, univerziteta, sindikata, verskih zajednica, privrede, lokalnih vlasti, pa sve do mnogobrojnih nevladinih organizacija.

Na tom skupu videlo se da je evropski projekat odamakao u mnogim sferama društva, ali bez realnog oslonca na strategiju i aktivnost države. Kao da imamo naopaku piramidu: postoji ubedljiva – makar bila i deklarativna – podrška građana Srbije za Evropu, ostvaren je praktično konsenzus svih nedržavnih aktera da se na prihvatanju evropskih standarda organizovano radi, a delotvornog političkog i državnog konsenzusa još nema. S jedne stane, za Rezoluciju je glasalo 129 od 250 poslanika, a s druge smo još daleko od prakse koja je nekad viđena u Sloveniji, a sada i u Hrvatskoj, da je ubrzano približavanje evropskim integracijama prioritet nad prioritetima u celokupnom delovanju države. Rezolucijom je napravljen važan, ali samo prvi korak. Mi u civilnom društvu nastavićemo da dajemo konkreni doprinos da prvi koraci budu ubrzano praćeni i drugim.

sadržaj | napred >>