Piše: Vojin Dimitrijević

 

 

Doprinos Živorada Kovačevića raznim oblastima kojima se bavio dobro je poznat. Zna se da je bio uspešan gradonačelnik Beograda, cenjeni diplomat, leksikograf i autor cenjenih knjiga i članaka iz oblasti međunarodne politike. Uz to, oni koji su s njim bliže sarađivali pamte ga kao odličnog organizatora i čoveka koji je, pored važne uloge koju je igrao kao predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, osnovao i održao u životu Forum za međunarodne odnose i bio predsednik i član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije.

Međutim, ono što je meni uvek privlačilo pažnju, a što je i kraj njegovog života dramatično potvrdio, jeste jedna njegova karakterna osobina, retka u našoj sredini, koja se može porediti s nekim antičkim likovima. Evo šta hoću da kažem: to je čovek koji se nikada nije predavao, nikada žalio, nikada gubio vreme i, štaviše, krajnje racionalno i dostojanstveno okončao sopstveni život.

Žika Kovačević je bio građanin u svakom smislu. Potekao je iz građanske porodice, koja se iz unutrašnjosti doselila u Beograd i u dobrom društvu pohađao Šestu mušku gimnaziju u Beogradu pripadajući onoj grupi mladih levičara koji nisu prihvatali levu opciju iz socijalne zavisti nego iz ubeđenja. Sposobnosti su mu bile zapažene i u teška poratna vremena, koja su pripadnike njegove generacije opterećivala više nego što se obično zna. Ti mladi ljudi su s 18 godina dočekali Rezoluciju Informbiroa i raskid sa staljinizmom i morali da se izjašnjavaju, uz rizike i dileme koje nisu bile samo kolebanje o ispravnom kursu radničkog pokreta već i izbegavanje opasnosti od najnižih denuncijacija i policijskog gonjenja. Takve su dileme morile i njegove vršnjake u zemljama Zapada, ali su one bile samo intelektualne, a ne i opako životne. Elitna škola za buduće novinarske i diplomatske kadrove bila je raspuštena i Žika je morao da počne ispočetka. Njegove sposobnosti su ipak uočene i dobio je mogućnost da se školuje i u inostranstvu za ono što će biti njegov prvi krupan položaj, a to je gradonačelnik Beograda. Tada sam ga poznavao površno i ne znam šta se u njemu sve zbivalo, ali mislim da mi se ne bi ispovedao, kao što se verovatno malo kome ispovedao i kao što nikada nije govorio o svojim ličnim stvarima.

Na čelo glavnog grada došao je, za razliku od mnogih, sasvim pripremljen i počeo je da primenjuje ono što je bio naučio o strategiji razvoja velikih gradova. Hteo je da spreči ono što se kasnije počelo da dešava Beogradu, kao i mnogim gradovima u slabo razvijenim zemljama, da spreči to da velegrad postane glava bez tela i neka vrsta oaze u zaostaloj provinciji.

Njegovo „unapređenje“ u diplomatiju nije, koliko znam, bilo posledica kažnjavanja već produženo uverenje da su Jugoslaviji potrebni diplomati široke kulture i poznavanja sredine u kojoj će delovati. Nažalost, smenjen je s položaja ambasadora u SAD posle ružne hajke koja se protiv njega vodila u Srbiji za vreme „antibirokratske revolucije“ i „događanja naroda“. Ponašao se u skladu s onim što mu je bila misija, kao predstavnik cele Jugoslavije, a ne Slobodana Miloševića i onih koji su mislili da će preko tog istog Miloševića zavladati celom zemljom, ispunjavajući na taj način razne svoje ciljeve, od „odbrane socijalizma“ do projekta Velike Srbije. Odlučio je da ode u prevremenu penziju u godinama kada ljudi rezignirano smatraju da im je karijera okončana i žale se okolini na nepravdu koja im je učinjena. Tako nešto nije važilo za skoro šezdesetogodišnjeg Žiku. Umesto da se vajka i rizikuje da postane kukumavka, Žika je, poput nekih drugih uzora, odlučio da iskoristi priliku da iskaže svoje druge talente i osobine, od kojih su najkarakterističnije široka erudicija, uživanje u znanju, precizno pamćenje i vrednoća. Postao je – i verovatno će tako biti zapamćen u kulturnoj istoriji – jedan od najboljih srpskih leksikografa: između ostalog, izradio je dva monumentalna rečnika frazeologije i idioma engleskog jezika, englesko-srpski i srpsko-engleski. Ko se nije bavio izradom rečnika i leksikona ne može sebi da predstavi napor koji se u izradu svake odrednice mora uložiti, čak i kada je to kolektivni poduhvat, a ne projekat jednoga čoveka, čoveka u nemilosti, bez potpore i bez spoljnih sredstava. U tom pogledu je ličio i na velike uzore iz ruske kulture, na ljude koji su bili poslati u Sibir da bi se prestali baviti političkim i ideološkim delovanjem protiv cara, pa su tamo odlučili da u teškim uslovima, uslovima koji ipak postoje, urade neki drugi koristan posao. Takav je, na primer, bio jedan od vodećih ideologa anarhizma, grof Kropotkin, koji je u izgnanstvu postao ugledan geolog.

Kovačević se brzo priključuje Evropskom pokretu u Srbiji, osnovanom 1992. godine u vrlo mračna vremena. Izgledi da će se Jugoslavija, kakva je tada postojala u obliku Savezne Republike Jugoslavije, i u okviru nje Srbija, priključiti evropskim integracijama bili su majušni. Međutim, Žika je sa ostalima verovao, opet u duhu svog pogleda na svet, da se za dobru ideju i opšte koristan projekat treba uporno zalagati i u njega investirati da bi se šanse u budućnosti mogle spremno dočekati i iskoristiti. U istom duhu je bilo njegovo angažovanje na stvaranju Foruma za međunarodne odnose, koji je okupljao stručnjake za tu oblast u jednoj zemlji čija je zvanična politika bila politika izolacije i prkošenja okolini i celom svetu.

Izgledalo je da se prilika koju je Kovačević sa drugima čekao pojavljuje desetak godina kasnije. Žika nastavlja svoj angažman u Evropskom pokretu i postaje njegov predsednik u uslovima kada ta organizacija može da postane šira, da se bavi raznovrsnijim delatnostima, da deluje van Beograda i da okuplja mnogo mlađe ljude. On se stavlja na raspolaganje demokratski izabranim vlastima i pristaje opet da radi sve poslove ne očekujući nagradu u vidu visoke funkcije. „Visoku funkciju“ koju je dobio, a to je da bude predsednik Spoljnopolitičkog savet Ministarstva spoljnih poslova, napušta čim mu se učinilo da spoljna politika Srbije ne ide pravcem koji bi on odobravao i da dovodi do toga da se izgledi za njeno učlanjenje u Evropsku uniju smanjuju i udaljavaju. U svom stilu, on od svoje ostavke ne pravi veliko pitanje, pa čak ni ne napušta Spoljnopolitički savet, a u istom ministarstvu se predano posvećuje predavačkom radu u Diplomatskoj akademiji, gde njegovi stručni radovi, zasnovani na erudiciji i praktičnom iskustvu, dolaze do izražaja kao vrlo važni udžbenici iz oblasti međunarodnih odnosa, knjige koje se, kao što je Međunarodno pregovaranje, preporučuju i koriste na univerzitetskom nivou. U skladu sa svojim nedramatičnim i asketskim ponašanjem, uoči svoje smrti ostavio je Diplomatskoj akademiji uredno otkucana ispitna pitanja sa zagonetnom napomenom da će odgovore ocenjivati neko drugi.

Šta je to značilo, videlo se vrlo brzo. I odluka da oduzme sebi život nije bila znak malodušnosti nego izraz otmenosti i dostojanstva. Mnogi su znali koliko su medicinske prognoze bile loše i mnogi su mogli da uoče da je njegovo zdravstveno stanje sve gore. Međutim, doneo je odluku da živi punim životom dokle god je to moguće. Niko – bar koliko ja znam – od njega nije čuo nijednu reč žalbe i nije mogao da primeti nikakvo smanjenje životnog tempa. Ni od jednog posla nije odustajao, niti se ponašao kao čovek smanjenih sposobnosti. Sačuvao je smisao za humor i perfekcionizam u malim stvarima kome delimično dugujemo njegovu poslednju leksikografsku knjigu Lažni prijatelji u engleskom jeziku, gde, kako je to dobro rekao Ivan Klajn, iznerviran lošim prevodima s engleskog jezika, nije samo negodovao, nego je rešio da nešto protiv toga preduzme. Kada je video da mu telo neće izdržati i da pun, aktivan i nezavisan život neće više biti moguć, rešio je da sebe ne dovede u stanje gde bi ga drugi morali sažaljevati, kao što i ranije nije hteo da ga ljudi znaju po slabosti već po čvrstini, dostojanstvu i strogosti prema samom sebi.

 

 

 

 

Piše: Borivoj Erdeljan

 

 

Žika Bambus – oni koji su dugo, veoma dugo, poznavali Živorada Kovačevića, zvali su ga često imenom stečenim davnih posleratnih godina. Fotografija visokog, mnogo višeg od ostalih oko njega, štrakljastog mladića, sa krampom na ramenu, u gumenim čizmama, objašnjava nastanak nadimka. U jednom novinskom magazinu Žika sećanju na radnu akciju na Vlasini dodaje: „To je bio način odrastanja i sazrevanja u moje vreme“. Na fotografiji iz dve hiljadite u veoma drugačijem ambijentu Živorad Kovačević na kalifornijskom univerzitetu Berkli, na predlog četrdeset šest viđenih američkih ličnosti, prima uglednu nagradu Valter Has za javno delovanje u službi svoje zemlje..

Te dve slike su sažet prikaz Žikinih osam decenija, „dok sam nije zaustavio i svoj životni sat“, kako je napisao Branko Lukovac.

Nulla dies sine linea, poruka antičkog grčkog slikara Apelesa, sačuvana do danas, bila je stalna vodilja Živoradu Kovacevicu i svima oko njega. Rođenom Jagodincu, koji je rastao na beogradskom Bulbulderu („Došli smo ovamo kad sam baš bio mali“), Šesta muška gimnazija – čije je geslo „svetlost i znanje“, kao amanet direktora Stanislava Vulića prilikom polaganja prvog kamena za izgradnju škole 1939. godine – urvrdila je temelje širokih horizonata, što je uvek rado spominjao, sećajući se entuzijazma tek stasale poratne đačke družine, koja se borila da ne ostane sputana u uskom zavičajenom okviru. Kad se potom – 1948 – upisao na Novinarsko diplomatsku visoku školu, posle prvog semestra fizičke hemije i elektrotehnike („Šta ćeš ti tamo”, pitao ga je već „upisani novinar”, drug iz razreda Slobodan Gica Krstanović, a Moša Pijade – do koga je „nekim čudom dospeo – „mislite da predsednik Narodne skupštine nema drugog posla nego da seli brucoše“, ali je ipak pomogao da promeni indeks), bio je siguran da je na putu, koga se držao do poslednjeg daha, neumorno i nesebično, us sva iskušenja. „Želeo sam da odmah odem u diplomatiju, ali sam za početak završio u Stalnoj konferenciji gradova“, ispovedao se Žika, kao što je govoreći pre par godina u emisiji Radio Beograda rekao da mu je dužnost gradonačelnika bila „najproduktivniji deo života“.

Agencije su, po svojim strogim kanonima, vest o odlasku Živorada Kovačevića propartile kratkim životnim popisom: „Imao je dugu političku, diplomatsku i književnu karijeru, u kojoj je prošao različite dužnosti – počev od komunističkog aktiviste, državnog funkcionera, diplomate i autora značajnih publicitičkih dela. Njegova politička karijera prekinuta je posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem u usponu, krajem 80-tih godina, da bi se potpuno okrenuo liberalnim pogledima i paralelnom istraživanju novije istorije i lingvistike.”

Veliki deo života Žika je proveo okružen i nošen početnim zanosom i iskrenim uverenjem o osvajanju novog društva. Kao i svaki misleći čovek, vremenom, poput mnogih, nije mogao da ne zapazi manjkavosti takvih okvira. Bivajući i kritičan i samokritičan, što je odlika snažnih i dalekovidih, prošao je katarzu (o kojoj je i sam govorio) vrednu istinskog poštovanja.

Sofokle je, u petom veku pre naše ere, podučavao da treba sačekati noć da bi se videlo kako je lep bio dan, da treba sačekati smrt da bi se moglo govoriti o nečijem životu. Usudio bih se da tome dodam, kad govorimo o Žiki Kovačeviću nema potrebe za naknadnim otkrovenjima, posebno ono što nam je najbliže, čemu smo svedoci u prošle dve decenije: Živorad Kovačević je: posle svega već ranije učinjenog, apostolskom upornošću, „dao je neizbrisiv doprinos izgradnji evropske Srbije, stvaranju nove spoljne poltike, normalizaciji i poboljšanju odnosa sa susedima i boljem razumevanju sveta“.

Možda sebično, ovo je i omaž „ocu osnivaču“, jednom od utemeljivača Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta za neumorno delovanje u kritičkom i svestranom viđenju i vođenju izazova spoljne politike i snalaženju Srbije u tom lavirintu. „Takva istrajnost je nepoznata u našim analima“, pisao je Žika o Forumu. Mislim da se to još i više odnosi na Živorada Kovačevića, Žiku Bambusa.

 

 

 

 

Piše: Jelica Minić

 

 

Počeci dugogodišnje saradnje sa Živoradom Kovačevićem vezani su za Forum za međunarodne odnose, a potom i Evropski pokret u Srbiji, u okviru koga je Forum, nakon početne faze, trajno delovao i deluje i danas. To je bila izuzetna škola mišljenja, analize, iskustva, dijaloga, suprotstavljanja ocena i građenja zajedničkog stava, a često i odluka o javnom delovanju. Bilo nas je mnogo koji smo prošli to nezamenjivo iskustvo i izlazili obogaćeni iz debata koje su stvarale neku novu političku viziju Srbije.

Jedna nezaboravna slika je uzavrela zima 1996/97. na hladnim beogradskim ulicama. Žika i veća grupa članova Evropskog pokreta sa evropskom zastavom, naspram policijskog kordona u Kolarčevoj. Bilo je toliko gneva i očajanja, a istovremeno toliko nade i očekivanja među nepreglednom masom sugrađana. Bilo je svojevrsne radosti što više nema straha. Širom Srbije, u opštinama i gradovima u kojima je pobedila opozicija, nicale su nove radio i televizijske stanice, novi listovi, nevladine organizacije – započelo je sveopšte preispitivanje.

Zapravo, promene su već bile dogledna budućnost, koja je potrajala četiri godine, da bi se završila smenom vlasti. U tom razdoblju, Evropski pokret u Srbiji je počeo da stvara svoju strukturu lokalnih veća i izašao je iz svog ograničenog beogradskog okvira. Žika je, kao i mnogi drugi ugledni članovi Evropskog pokreta i Foruma za međunarodne odnose, putovao po Srbiji i učestvovao u javnim debatama sa predlozima o tome kako Srbija treba da izgleda i kako da komunicira sa svetom i susedima. Ostale su mi u pamćenju rasvete malih televizijskih studija i veliki naboj koji je zahtevao gotovo fizičku snagu da se rečima, stavom i argumentima nadigra jedna pogrešna i potrošena, opasna i razorna politika. Slika koja mi je ostala u sećanju: Žika za mikrofonom, mislim da je bila u njegovoj rodnoj Jagodini...

Nakon 2000. godine trebalo je ići dalje i Živorad Kovačević je, kao predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, zastupao interese i volju jednog angažovanog dela proevropske Srbije. Bezbroj akcija, ubeđivanja, susreta po Srbiji i susedstvu, ogromnog i strpljivog rada sa mladima…

Evropski pokret je vodio svoje brojne proevropske kampanje na razne teme (lokalna uprava, preduzetništvo, mladi, žene, poljoprivrednici), a vrlo angažovano i u vreme održavanja brojnih izbora u Srbiji. Tada je, zajedno sa drugim nevladinim organizacijama, osmišljavao i zagovarao neke nove vrednosti, ili reafirmaciju nekih starih, koje su predstavljale evropsko lice Srbije kojim smo se mogli ponositi. Pravac spoljne politike je svih osamnaest godina bio stalna tema, samo su se naglasci pomerali – antiratni ugao, proevropska platforma, susedi u fokusu itd. U svemu tome, Žika je uvek bio podrška, ili direktni učesnik. Jedan niz živopisnih slika sa promenom predela i učesnika i sa jasnom linijom vodiljom.

Žika je bio čovek kulture, dijaloga, procedure, uvažavanja, pragmatičnih odluka i jasnog sistema vrednosti. Imao je brojne odane prijatelje i saradnike koji su ga visoko uvažavali. Mnogo je radio sa mladima i podučavao ih umetnosti dijaloga i pregovaranja. Njegova knjiga i predavanja o umetnosti pregovaranja uticali su na generacije mladih diplomata i studenata u Srbiji i Crnoj Gori. U građenju evropskog lica Srbije njegovo je mesto neupitno.

 

 

 

 

Piše: Maja Bobić

 

 

Pored gotovo vršnjaka Žike Kovačevića, EPuS okuplja mlađe generacije koje ga nisu poznavale kao ambasadora, kao gradonačelnika niti aktivnog političara.

Ali, znali smo ga kao umnog i velikog čoveka, velikog Evropejca i kako je on sam ponekad govorio kao „slobodnog čoveka“ – slobodnog da kaže ono što misli i da se zalaže za ono u šta veruje, što je ispravno. A zalagao se za bolju, modernu, evropsku Srbiju. Srbiju koja u miru sa susedima i svetom, koja pripada evropskoj porodici naroda i građana. Verovao je da je takva Srbija moguća i verovao je da svi mi treba da radimo na njenom ostvarenju. U to je verovao i 1990-ih kada je zbog otvorenog zalaganja za mir, razum, ljudska prava i pravdu postao neprijatelj režima, ali stekao brojne poštovaoce i prijatelje na Balkanu i u svetu.

Bilo mu je teško da poveruje da je promenio šest država za svoga života a da se nije ni „makao iz Beograda“, ali je to shvatao kao smešnu i tragičnu ilustraciju naših naravi i istorije.

„Gospodin Kovačević“ – to je suštinski i bio, gospodin i čovek koji zaslužuje naše poštovanje, pažnju i divljenje.

Naš predsednik je bio skroman i jednostavan, uvek radoznao i spreman da uči i istražuje, da prihvati nove ideje! Bio je mudar i beskrajno tolerantan. Cenio je preciznost i odgovornost, znanje, veštinu, predan rad. Cenio je moć argumenata i sposobnost takvog, demokratskog ubeđivanja. Kao retko ko u ovoj zemlji, cenio je mladost i s uvažavanjem slušao mlade ljude, studente, srednjoškolce, postdiplomce koje je podučavao. Uvažavao je njihovu strast i ambiciju, borbenost i zalaganje za svoje ideje čak i kada se sa njima nije slagao. Verovao je u mlade ljude.

Žika Kovačević je do kraja predano i vredno radio na više polja – u međunarodnim odnosima i diplomatiji je bio neprikosnoven, u evropskim integracijama izrazito dosledan, u regionalnoj saradnji i pomirenju sa susedima iskren, u podučavanju mladih energičan, u promociji temeljnih, ljudskih i demokratskih vrednosti beskompromisan, u istraživanjima jezika i leksikografiji radoznao i strastven.

Gospodin Kovačević je nadasve bio pristojan čovek, pažljiv suprug i ponosan otac i deka.

Uživali smo u njegovom društvu, u njegovim jezgrovitim ali nepogrešivim analizama, pricama i anegdotama. Govorio nam je saljivo „Gledajte da nikada ne ostarite“, a nama je on svojim delima, energijom, bistrinom misli i oštricom reči izgledao kao „veciti, mudri mladić“ koga je ponekad teško pratiti.

Umeo je da pogreši, ali opet, kao retko ko – da uvidi svoju grešku i da se izvini.

Oni koji ostaju bez dragih, bliskih ljudi, saradnika i prijatelja, tuguju naravno i zbog sebe i zbog onoga čega su lišeni. U ovom slucaju, sasvim je opravdano tugovati zbog svih neizgovorenih reči i saveta, nenapisanih knjiga i rečnika, neistraženih tema koje je Žika Kovačević mogao da nam pruzi. Tugujemo i zbog nerazumevanja na koje je ponekad nailazio i zbog poštovanja koje mu ponekad nije ukazano ni posle 2000, mada je on to, kao i sve ljudske slabosti i sujete savršeno razumeo, iako ih nije posedovao..

Bez Žike Kovačevića, ostaje ogromna praznina u Evropskom pokretu, ali i u Srbiji, na Balkanu, u Evropi.. Ostaje nam i obaveza i zelja da sa istom borbenošću i doslednošću radimo na ostvarivanju vrednosti koje je živeo i ciljeva za koje se zalagao, na pridruživanju ujedinjenoj Evropi, na tome „da se suštinski promenimo i ’poevropimo’“.

Zato bih volela da završim njegovim rečima koje će nam ostati večita inspiracija: „Za nas je ipak najvažnije da mi učinimo sve da što brže prevalimo taj put do Evrope, da se kao uređena, stabilna, demokratska i ekonomski uspešna zemlja nametnemo Evropskoj uniji kao konstruktivan i neophodan partner u obezbeđenju stabilnosti ovog još turbulentnog evropskog regiona, što znači i Evrope same. To putovanje tokom kojeg ćemo se sami promeniti je važnije nego sama destinacija. Drugim rečima, nećemo mi jednog dana jedne godine ušetati u ujedinjenu Evropu, već moramo svakog dana svake godine uporno osvajati deo po deo evropskih vrednosti, standarada i kriterija, ne samo u zakonodavstvu i ispunjavanju medunarodnih obaveza, što se unapred pretpostavlja, već u ponašanju, u razvijanju kulture rada i sticanja statusa na osnovu rada, u poštovanju pravila u gradu, državi i Evropi, u prihvatanju prava na drugačiji stav i tolerancije kao osnove dijaloga i političke utakmice, u prihvatanju različitosti i poštovanju i odbrani prava svih manjina u društvu.“

 

 

 

 

Piše: Mirko Tepavac

 

 

Malo ko je znao, a on nerado spominjao, strahotne trenutke koje je doživljavala njegova porodica i sam on, maloletan, u tragičnim trenutcima obračuna u antifašistikom ratu. Tada je valjda prerano sazreo i naučio da u politici razlikuje dobro od zla u nesrećnoj istoriji svoga naroda.

Studije političkih nauka završio je 1961, magistrirao 1961 na Berkliju i specijalizirao međunarodne odnose na Harvardu 1963. Bio je najstručniji i najkvalifikovaniji za sve visoke državne i društvene poslove koje je obavljao. Kada ga je 1989, tadašnji pretsednik Srbije Slobodan Milošević – iako za takvu odluku sasvim nenadležan – na skandalozan način smenio i opozvao sa dužnosti ambasadora Jugoslavije u Vašingtonu, pripisao mu je krivice koje bi mogle samo da ga preporuče za novu ulogu u petooktobarskoj Srbiji. Ali se tada još radije pamtilo da je nekad bio „komunistički“ gradonačelnik, ministar i ambasador, nego da je povećavao ugled svoje zemlje i Beograda, u svemu čega se prihvatao.

Nije jedini, ali je svakako bio jedan od vrlo retkih, koji su nakon napuštanja aktivne službe, u šezdesetoj dodini života, započeo, i učinio više i značajnije od onoga šro je uspeo da učini pre toga. Taj početak novog dela njegovog i našeg života, poklapalo se sa nasilničkim razaranjem Jugoslavije, ubijanjem, genocidom i opštom degradacijom i same Srbije, sa čime Živorad Kovačević nije hteo da ima išta zajedničko. Po prirodi tih i uzdržan, ali sada duboko pobunjeni Kovačević, tražio je način da se suprotstavi toj nesreći i našao ga u Evropskom pokretu u Srbiji i njegovom Forumu za međunarodne odnose kao organizator i višegodišnji predsednik i u Igmanskoj inicijativi, koja je činila i nemoguće da poveže pokidane konce razorenog zajedništva. Njegovom nemerljivom zaslugom, obe ove organizacije, dale su dragoceni doprinos koji ni nedobronamerni nisu mogli podceniti.

Kada je svojom voljom otišao u prevremenu penziju, Kovačević je u preostalih 20 godina napisao više značajnih knjiga a među njima, neprolazno vredne i svakako najznačajnije: Tri srpsko-engleska rečnika (jezika koji je počeo da uči tek kao već punoletan) na kojima je, sasvim sam, radio više od 14 godina. Uz sve to predavao je, bukvalno do poslednjih dana svoga života, i na diplomatskim Akademijama u Beogradu i Podgorici.

Poslovan, precizan i efikasan, za njega je dovoljno dobro bilo samo ono što je najbolje. Uvek je imao je svoj određeni, nezavisan stav i kada je ćutke pristajao na tuđi. Strpljiv i tolerantan, retko se sukobljavao, umeo je i da popusti, ali ne da odustane. Jer nije bilo lako ostati nezavisan u vremenu kada je pristanak na zavisnost bila uslov svakog uspeha.

„Vatru je na ledu ložio“. Bolje je i jasnije nego mnogi drugi, razumeo šta nalaže istoriski trenutak, kuda treba krenuti pred rasksnicama koje otvaraju prostore budućnosti. Stvaralac po vokaciji – politićar po nužnosti. Krasile su ga vrline, koje, nažalost, nisu odlikovale političku većinu njegove Srbije. U svemu što je radio ostavio je iza sebe bolje nego što je zatekao. Nisu Živoradu Kovačeviću zvučne titule davale značaj. On svoj značaj dodavao titulama koje nosio.

Bolan gubitak supruge i njegova opaka bolest, nisu više davale nikakav smisao životu. Smrt prekida život, ali ne može da briše trag. A trag je dubok, prav i neizbrisiv.

„Umeti otići, veća je veština nego umeti doći“. Ne znam da li je Živorad Kovačević verovao u tu izreku, ali je život proveo, i završio, u skladu sa njom.

 

 

 

 

Piše: Aleksandar Popov

 

 

Povodom smrti Živorada Kovačevića, meni kao kopredsedniku Igmanske inicijative za Srbiju, stigao je telegram saučešća od mladih iz novosadskog EXIT-a u kojem se kaže: „Dozvolite da Vama, Vašim saradnicima i saborcima iz Centra za regionalizam, Igmanske inicijative i Civilnog dijaloga izrazimo najiskrenije saučešće. Izgubili ste dragocenog saradnika i divnog čoveka. Gospodin Kovačević nas je svojim osećanjem za meru, svojom erudicijom i svojim vizionarstvom neprestano podesećao ne samo na ono što smo bili, nego i na ono što bismo mogli biti. Njegova vera u bolju Srbiju ostaće nam svima kao inspiracija“ – kaže se u ovom telegramu.

Uz svu tugu zbog izgubljenog prijatelja, bilo mi je ipak drago da su ti mladi ljudi prepoznali i istakli ono što je u tom trenutku mnogima bilo na neki način van dioptrije, a to je izraziti antifašuzam Živorada Kovačevića. Analizirajući kasnije brojne tekstove i izjave povodom njegove smrti primetio sam da se u njima najviše govori o njemu kao nekadašnjem gradonačelniku Beograda, nekadašnjem istaknutom diplomati, aktuelnom leksikografu, ili aktivisti u nevladinom sektoru. Međutim, malo gde je isticano ono što je činilo osnovu njegovog javnog delovanja, a to je izraziti antifašizam. Neko bi mogao reći da se to podrazumeva. Medjutim u zemlji u kojoj se vlast u kontinuitetu ponaša kao da se stidi naše antifašističke prošlosti i gde su snažni pokušaji da se kroz reviziju istorije izjednače istinski borci protiv fašizma sa kolaboracionistima i gde se na javnoj sceni bez adekvatnog odgovora vlasti sve više promovišu profašističke organizacije i ideje, veoma je važno isticati baš antifašizam kao osnovnu crtu delovanja Živorada Kovačevića. To provejava kroz sve njegove tekstove političke prirode, ali i kroz delovanje u organizacijama civilnog društva u kojima je bio aktivan.

Osnovna ideologija Igmanske inicijative, kojoj je Živorada Kovačević darovao celog sebe, jeste antifašizam, odnosno borba protiv zla koje je fašizam u raznim oblicima naneo ljudima našeg regiona u prošloj deceniji. Isticao je on to i u Prištini gde je bio kopredsednik albansko-srpskog Civilnog dijaloga, i u Dubrovniku gde je na sesiji Igmanske inicijative rekao: „U Dubrovniku sam opet posle više od decenije. Sa pomešanim osećanjima. Sa radošću, tugom i velikom nelagodom. Sa radošću što ću opet prošetati Stradunom, najlepšom ulicom na svetu. Sa tugom što je taj jedinstveni dragulj podneblja u kome živim napadnut i oskrnavljen. Sa nelagodom, jer su to učinili pripadnici moje i bratske crnogorske nacije, a za to još nisu kažnjeni. Upotrebio sam ipak reč nelagoda a ne stid, sram, jer sam među onima koji su od samog početka, a takvih je većina u ovoj sali, javno osuđivali zločine i njihove inspiratore, organizatore i izvršioce.“

„Nacionalizam nije u povlačenju, reklo bi se da je u nastupanju. Nacionalisti se odriču podrške koju su davali Miloševiću i Tuđmanu i legitimisali ih u očima naroda i nastupaju agresivno kao u najboljim danima, obučeni ovoga puta u demokratske odore“, upozorio je Živorad Kovačević na drugoj sesiji Igmanske inicijative koja je u aprilu 2001. godine održana u Novom Sadu.

U svom izlaganju pod nazivom „Vukovare, oprosti“ koje je u oktobru 2003. godine održao u Europskom domu u Vukovaru, govoreći o potrebi suočavanja sa prošlostu i zločinima koje su učinili pripadnici naše nacije on je istakao: „Bez takvih napora bićemo osuđeni na dugotrajnu izolovanost i dalje tragično zaostajanje za drugima koji su našli snage da problemima pogledaju u oči i sa njima se hrabro uhvate u koštac. Ne smemo tu priliku propustiti zbog generacija koje će nas zameniti niti imamo pravo da im prenesemo sve naše poraze, strahove i mržnje i osudimo ih na život bez prave slobode i napretka“. Takve poruke Živorad Kovačević je slao u svakoj prigodnoj prilici, a posebno mladima.

Pošto je 9. maj, Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope ujedno i dan Centra za regionalizam, u proleće 2004. godine sam Živoradu Kovačeviću izneo ideju da se na taj dan na mojoj vikendici na Fruškoj gori okupe svi naši prijatelji iz Igmanske inicijative, antifašisti iz celog regiona i on je tu ideju zdušno podržao. I tako se na ovaj datum svake godine na Fruškoj gori okupi sedamdesetak izuzetnih ljudi – od Igora i Mirjane Galo iz Pule, Zorana Pusića iz Zagreba, Vehida Šehića iz Tuzle, Zefa Šalje iz Prištine, pa do Mirka Tepavca i Ivana Čolovića sa suprugama, Rodoljuba Šabića, Vladimira Goatija, Radeta Veljanovskog i drugih aktivista i prijatelja Igmanske inicijative iz Beograda. Ove godine će se ovo jedinstveno druženje održati sedmi put i to će biti prvo druženje u kojem neće učestvovati Živorad Kovačević i njegova supruga Manja. Pre nekoliko godina u zdravici okupljenima, Žika se pre svega obratio mladima, koji su se bili okupili u velikom broju. Rekao je da je izuzetno važno stalno podsećati na opasnosti od fašizma, koje se često potcenjuju, jer je on i dalje u raznim oblicima živ i ako mu se ne suprotstavimo može doneti nova krvoprolića i zla, od kojih se naš region teškom mukom polako leči.

Nema više Živorada Kovačevića, ali će meni ostati sećanje na jednog izuzetnog čoveka, na prijatelja koji me je podržao u svim pa i najtežim situacijama, na intelektualnu i moralnu veličinu, koji je bio beskompromisni borac protiv fašizma i sve te svoje osobine utkao je u veliku regionalnu priču koja se zove Igmanska inicijativa.

 

 

 

 

Pišu: Tarik Karavdić i Midhat Aganović

 

 

Ovih dana je Beogradu umro naš drug i prijatelj, a prije svega iskren i dugogodišnji prijatelj Sarajeva, Živorad Kovačević. Šezdesetih godina prošlog vijeka je za započeo karijeru, a sedamdesetih bio pet godina generalni sekretar Stalne konferencije gradova Jugoslavije i to sigurno jedan od najuspešnijih i najsposobnijih u dugom vijeku postojanja ove institucije. To ga je preporučulo za funkciju u njegovom Beogradu.

Nakon što je godinu bio potpredsjednik grada, dva puta je biran za gradonačelnika. Svi se slažu da je to najuspešniji period u razvoju Beograda i, kako je na komemoraciji povodom Žikine smrti istakao današnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, sigurno jedan od najcenjenijih i najsposobnijih u novijoj istoriji Beograda. Radio je u najsretnijem periodu kada je građeno deset do dvanaest hiljada stanova godišnje u naseljima u Novom Beogradu, kada je, kako je on često isticao, Beograd mogao da uči od Sarajeva o izgradnji stambenih naselja, u čemu je Sarajevo tada bilo jedan od vodećih gradova. Kada je Sarajevo ušlo u velike urbane i graditeljske zahvate i organizaciju Olimpijskih igara, pokojni Žika bio je u stalnom kontaktu sa političkim i stručnim predstavnicima grada Sarajeva. Njegove sugestije, primjedbe i preporuke su uvažavane, kao što je on lično uvažavan i poštovan od tadašnjih čelnika grada, te učesnika u izgradnji i razvoju Sarajeva.

Daleko bi nas odvelo da nabrajamo sve njegove uspjehe u karijeri. Bio je član Saveznog izvršnog vijeća, a u sudbonosnim danima za SFRJ bio je ambasador u SAD-u. Nažalost, poslije dvije godine, na uporno insistiranje Slobodana Miloševića je smijenjen i rano penzionisan, nakon čega se povukao iz javnog života, jer sa svojim shvatanjima nije imao šanse da bilo šta učini. U tom periodu se bacio na filološki rad i napravio je dva rječnika, bez premca u filologiji na ovim prostorima. To su dva ogromna rječnika englesko-srpskih idioma i frazeološki rječnik. Nakon pada Miloševića veoma se angažovao u poslovima spoljne politike: bio je osnivač Evropskog pokreta u Srbiji i njegov predsjednik, jedan od osnivača Igmanske inicijative, profesor na diplomatskoj akademiji. Sve ove poslove radio je kao volonter, bez ikakve naknade.

I pored svega što je radio u spoljnoj politici, ostao je gradski čovjek, privržen građanima i njihovim problemima, boreći se za njihov život i prava.

Zbog svega toga je sahranjen sa velikim priznanjima i počastima grada Beograda i Stalne konferencije gradova, kao i ogromnog broja ljudi sa kojima je sarađivao i koji su ga pamtili po djelima u gradu.

Neka mu je večna slava i hvala.

 

 

 

 

Piše: Aleksandar Gatalica

 

 

Živorad Kovačević otišao je naglo: nikako drukčije nije moglo ni biti. Jak, aktivan, prisutan – on nije mogao otići nenametljivo, tako da za njim ne ostane velika praznina koja će teško biti popunjena. Živeo je, kako su istakli i drugi autori u ovoj Spomenici, kao pravi građanin: do poslednjeg dana verujući u svoju misiju, uprkos tome što je poslednjih godina zacelo shvatio da za svog života neće videti ispunjenje svojih snova: Srbiju u Evropskoj uniji. No, nije mislio zbog toga da stane – život mu je bio dat da ga utroši za dobro svog napredovanja i napredovanja društva za koje se zalagao.

Čudno je to, danima razmišljam o Žikinom kraju. Nikad nisam video takav život i takav kraj – možda samo u književnosti koju sam pišem! Ljudi su u životu: skloni trijumfalizmu, a nikako praktični u mladosti, dok su u starosti i bolesti kolebljvi, a ne odlučni. Žika je bio sve suprotno tome, baš kao neki literarni karakter. Kada je bio mlad, bio je praktičan. Zidar Novog Beograda, zidar Centra „Sava“ – znali su ga kao praktičnog partijskog radnika i „terenca“. Možda i zato što nije bio sklon samoljublju, uzdizanju svojih doprinosa i narcisoidnosti – on doktorant univerziteta „Berkli“. Na jednom crno-belom televizijskom snimku, stojeći bukvalno na jedva izgrađenim temeljima, ispravio je novinara koji je dao predug rok za gradnju centra „Sava“ rečima: „Da vas popravim, reč je o jedanaest meseci za koje vreme ovaj kongresni centar mora biti završen, jer tada u njega treba da ušeta drug Tito“

I bio je završen centar „Sava“ za jedanaest mesci. Posle toga, Živorad Kovačević postao je ambasador. Nagrada? Možda, ali nikako velika. Danas bi posle tolikih pregnuća svako seo u predsedničku stolicu. Žika to nije učinio, a bilo je i vremena i načina da to bude u godinama, ako ne posle 1990, onda svakako posle 2000. Žika se opredelio i ovog puta za praktični rad i u tome je bo učitelj i meni. Tri puta me je predlagao i birao za svog potpredsednika. Prvi put sam posetao potpredsednik „po dužnosti“ kao predsednik Formu za kulturu Evropskog pokreta u Srbiji. Potom sam drugi put izabran kao „mornar bez mora“, što bi rekao Đorđe Balašević. Na moj predlog Forum za kulturu prestao je da radi, jer praktično nije bilo nijednog kulturnog granta koji je mogao dobiti. I tada me je Žika ponovo kandidaovao za potpredsednika. Treći put izabran sam zajedno sa još troje potpredsednika, direktno na njegov predlog, u času kad mu je Statut pokreta ovo dao kao direktno diskreciono pravo.

Kada se sve sabere, skoro deceniju bio sam Žikin potpredsednik i uz njega i stasao i mnogo naučio. Bio sam praktičan i pre nego što sam počeo da radim sa Žikom, s njim sam postao još praktičniji. „Od kukanja nema vajde“, znao je da kaže. Danas ja kažem mlađima: ako ćemo nad nečim što trenutno ne možemo promeniti kukati, ništa nećemo uraditi. Naučio me je da „niko ne kreće prvo u drugi razred, već uvek najpre u prvi“. Prema tome, da bi se posao završio, valja ga započeti i stalno ga raditi. I ja sam Žiku čuo da kaže ono što je navela u svom tekstu i Maja Bobić. Tvrdio je: „Nećemo mi jednog dana jedne godine ušetati u ujedinjenu Evropu, već moramo svakog dana svake godine uporno osvajati deo po deo evropskih vrednosti.“

Rešen sam da se ovoga držim i u daljem radu. Imajmo cilj, ali ne gledajmo u njega u daljini, već uvek ispred sebe. Cilj Evropskog pokreta u Srbiji je poznat još od osnivanja pokreta: Srbija u ujedinjenoj Evropi, ali dani, meseci i godine su ispred nas, zato svakog jutra treba sebe upitati šta ja danas mogu učiniti za ostvarenje ovog cilja, jer će samo suma svakodnevnih poslova načiniti uspeh na kraju. Voleo bih da u ovom poslu ne ostarim, kako nas je savetovao („Nikada nemojte ostariti“), voleo bih da Evropa ne postane neki nedostižni ideal, već da jednog bliskog dana dočekamo taj cilj i setimo se Žike koji nije stigao da vidi skidanje rampi sa naših granica prema Evropi.

Kakva je to tragedija za nekog sa toliko elana, sa toliko energije ovome težio. Predan, odan, marljiv, Žika je radio do poslednjeg dana. Bukvalno poslednjeg. Kada je dobio fatalnu dijagnozu, stao je. Odjednom. Naprosto kao da je jedan veliki evropski automobil potrošio svoje gorivo.

Kaže Sofokle u poslednjim stihovima „Gospodara Edipa“, stihovima koje navodi u svom tekstu u ovoj Spomenici i Bora Erdeljan, a koje sam ja preveo sa grčkog: „Nijednog smrtnika vi nemojte smatrati srećnim, dok mu svojim okom ne vidite skončanje i zadnji dah bez tužne senke na licu njegovom.“

Žika nije mogao umreti srećan. Tužna senka na njegovom licu nestaće tek kada mi, njegovi saborci, izađemo na osunčanu evropsku padinu i doviknemo mu s ovog sveta da smo svi zajedno uspeli.