dr Miodrag Majić, predsednik UO Centra za pravosudna istraživanja ~

 

Među mnogim neistinama, netačnostima i nerazumevanjima izgovaranim u procesu pretenciozno nazvanom „Ustavna debata“, posebno mesto je pripalo izjavama koje su se odnosile na kritiku koncepta takozvanog „slobodnog sudijskog uverenja“. Čini se da se nigde sa toliko žara, ostrašćenosti i nadasve laicizma, nije „debatovalo“ kao u ovoj oblasti. Kulminaciju ovih nastupa predstavljali su pozivi na „ukidanje slobodnog sudijskog uverenja“, koji, da stvar bude gora, nisu dolazili samo od onih kojima bavljenje pravom ne predstavlja svakodnevnu okupaciju. Valjda svesni značaja bitke koju država na ovom polju bije, laicima su se povremeno, ali jednako užareno i površno, pridruživali i istaknuti pravni stručnjaci pa i profesori i dekani pojedinih pravnih fakulteta.

U ovako vođenoj debati, slobodno sudijsko uverenje proglašeno je jednim od glavnih vinovnika većine domaćih pravosudnih zala. Na prvom mestu, predstavljano je kao osnovni generator neusaglašenosti sudske prakse, ali i donošenja odluka koje sve češće odstupaju od opštenarodnog sentimenta. Po kratkom postupku i bez „prava na pravni lek“, koncept je „osuđen“ za raspirivanje sudijskog voluntarizma i nesputane samovolje. I kao što kod svakog suđenja po kratkom postupku i biva, predložena je i javna dekapitacija, koja bi bila sprovedena tokom najnovije pravosudne reforme.

No, šta je zapravo slobodno sudijsko uverenje i da li je zaista i njime, uz priče o pretećim regionalnim ratovima, virusu Zapadnog Nila i propasti Evrozone, nužno plašiti građane?

Najpre je potrebno dati jednu napomenu. Razumevanje slobodnog sudijskog uverenja podrazumeva razlikovanje jednog drugog koncepta u pravu. Reč je o distinkciji između takozvanih činjeničnih i takozvanih pravnih pitanja. Navedenu distinkciju onima koji se pravom ne bave, najjednostavnije bismo mogli objasniti na sledeći način.

Uzmimo kao primer situaciju u kojoj se osobi A sudi za to što je navodno iz zaključane fioke radnog stola osobe B uzela jednu USB fleš memoriju na kojoj je u elektronskom obliku sačuvana poslovna dokumentacija. Odlučivanje o tome da li je osoba A zaista polomila bravicu na fioci osobe B i odatle uzela uređaj marke „Sandisk“ kapaciteta 128 gigabajta na kojem su bili nasnimljeni dokumenti preduzeća „CC komerc“, predstavljaće činjenično pitanje. U ovom slučaju sud će se baviti ispitivanjem eventualnih očevidaca ovog događaja, pregledom oštećene bravice, uvidom u predmete oduzete od okrivljenog ili pak pregledom video-zapisa koje su sačinile bezbednosne kamere na mestu događaja.

Međutim, sasvim druga vrsta zaključivanja biće potrebna kod odlučivanja o tome da li uzeti USB uređaj predstavlja tzv. pokretnu stvar koju pominje zakon, ili, da li lomljenje bravice i nasilno otvaranje fioke potpadaju pod pojam obijanja. U ovim i drugim sličnim slučajevima, sud će rešavati tzv. pravno pitanje, jer će, koristeći se analizom zakonskog teksta i njegovim tumačenjem, tražiti odgovor na pitanje da li je utvrđeno činjenično stanje moguće uklopiti u uslove propisane određenom pravnom normom.

Sada kada to znamo, lakše nam je da nastavimo sa daljim razumevanjem koncepta slobodnog sudijskog uverenja, ili pak razumevanjem njegovog nerazumevanja ispoljenog od strane učesnika debate. U domaćem pravnom sistemu, suprotno mnogim stavovima, u poslednje vreme brzopleto iznetim, slobodno sudijsko uverenje je povezano sa odlučivanjem o činjeničnim, ali ne i pravnim pitanjima. Na retkim mestima na kojima se ovaj pojam u zakonu pominje, to je i izričito navedeno. Tako se na primer, u članu 16 stav 3 Zakonika o krivičnom postupku navodi da „izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju.“ Kao što se dâ zaključiti, govori se isključivo o izvedenim dokazima, ali ne i o pravnim konceptima i pravnom tumačenju.

Sa druge strane, rešavanje pravnih pitanja regulisano je drugim pravnim principom, formulisanim kroz latinsku izreku iura novit curia, ili – sud poznaje pravo. Slagali se sa ovakvom tvrdnjom ili ne (greške koje većina sudija načini za života govore u prilog tezi da ovde ne bi trebalo bezrezervno verovati drevnim Latinima), navedena sentenca isključuje koncept slobodnog sudijskog uverenja iz odlučivanja u pogledu pitanja primene prava.

Od sudije se zahteva da u svakom slučaju pronađe stvarnu volju zakonodavca. Ovde važi pretpostavka da sud u svakom slučaju, za razliku od činjeničnih pitanja koja imaju bezbrojne moguće varijacije, poznaje na šta pravne norme i načini njihovog tumačenja upućuju.

Osim što je izričito predviđena, ovakva podela u najvećem delu ima svoje uporište i u logici. Iako su i pravna pitanja brojna i složena, činjeničnih kombinacija je neuporedivo više. Njih je, zapravo, bezbroj. Predviđati zato u toj oblasti neka kruta i zauvek uspostavljena pravila bilo bi nerazumno. Istorijski posmatrano, postojali su sistemi koji su od sudije zahtevali da donese presudu o krivici ako okrivljeni krikne pri potapanju ruke u rastopljeno željezo ili pak da obavezno poveruje u istinitost onoga što potvrde najmanje dva svedoka. Srećom po okrivljene, ali i savest nas koji sudimo, ovakva pravila su odavno napuštena.

Dakle, slobodno sudijsko uverenje podrazumeva nevezanost sudije unapred postavljenim zakonskim pravilima o tome šta treba smatrati dokazanim a šta ne. Ovaj princip omogućava sudiji da, neometan formalnim načinima rezonovanja, isključivo na osnovu sopstvenog znanja, iskustva i savesti, primenjujući kao krajnji korektiv načelo in dubio pro reo, donese najispravniji zaključak o određenom faktu iz prošlosti. U tom smislu, čak i ako trojica svedoka potvrde nešto, sudija neće biti onemogućen da poveruje i jednom jedinom svedoku koji tvrdi suprotno, ako je ovaj na njega ostavio snažniji utisak i ako je, dovodeći u vezu njegov iskaz sa ostalim dokazima, utvrdio da je isti realniji i verovatniji. Isto tako, tvrdnja veštaka da se događaj odigrao na određeni način, neće nužno sprečiti sudiju da zaključi da stručnjakov zaključak nije u dovoljnoj meri uverljiv, i da ga stoga ne treba prihvatiti.

No, slobodno sudijsko uverenje ne bi trebalo poistovećivati sa slobodom sudije da zaključuje ne koristeći se instrumentima logike, a ponajmanje sa mogućnošću da za svoje zaključke ne pruži razumno objašnjenje. Svaki činjenični i pravni zaključak do kojeg je došao, sudija mora obrazložiti u odluci na način koji omogućava ne samo pravnicima već i pravnim laicima, razumevanje izrečenog. Takođe, slobodno sudijsko uverenje ne treba mešati ni sa poljem sudijske diskrecije (Judicial Discretion) koja se javlja i van oblasti činjeničnog odlučivanja. Ovim, daleko širim pojmom, obuhvaćene su sve one situacije u kojima sudija, u okvirima zakonskih normi, ima slobodu procene. Ovde bi, primera radi, spadalo odlučivanje o visini kazne koju će u konkretnom slučaju sud odmeriti. Sudijska diskrecija se naročito uporednim sistemima tumači i kao polje slobode u tumačenju pravnih normi, koja u ekstremnijim slučajevima poprima oblike tzv. sudijskog aktivizma. No, detaljnije razmatranje ovih i drugih pitanja, prevazišlo bi predviđene granice ovog rada.

Imajući na umu rečeno, možemo zaključiti da slobodno sudijsko uverenje nije nešto čime treba strašiti građane u osvit najnovije Ustavne reforme. Štaviše, bilo bi pogubno i anahrono i razmišljati o nekakvom njegovom ukidanju. Ovakvi predlozi mogu samo predstavljati prizivanje vremena u kojima se sudska istina dostizala uz pomoć sakletvenika i dželata. A nadamo se da u predstojećoj pravosudnoj reformi, pored svega što smo imali prilike da čujemo, ipak neće biti mesta i za takve ideje.

 

 

Tekst je napisan u okviru projekta Promene Ustava na putu do Evropske unije: zastupanje ustavnih promena koji finansira Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji.