Za mnoge zemlje članice ovi izbori bili su do sada drugorazredni, a za pojedine bivše komunističke zemlje centralne Evrope čak i trećerazredni. Ovogodišnji izbori najčešće se opisuju kao presudni za budućnost evropskog projekta i ima dovoljno razloga za ovako dramatičnu ocenu.

Suzana Grubješić, Generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji

Prvi direktni izbori za Evropski parlament održani su 1979, a do tada je popunjavan delegatima iz nacionalnih parlamenata. Ugovorom iz 1992. broj poslanika je utvrđen na 751, koji se biraju direktno na period od 5 godina, a u godinama koje se završavaju brojevima 4 i 9.

Ove godine izbori se održavaju od 23-26.maja, građani širom EU glasaju različitim danima i uz različite izborne zakone, a po pretežno proporcionalnom sistemu. Cenzus za ulazak u Evropski parlament ne sme biti viši od 5%, a na osnovu odluke Saveta ministara iz 2002. godine. Glasa se za kandidate koje su odabrale nacionalne partije koje pripadaju evropskim političkim grupacijama. Odsustvo autentičnog panevropskog partijskog sistema snažno utiče na izbornu utakmicu i takmičenje partija u suštini ostaje nacionalno. Bez obzira na nekoliko pokušaja u poslednjoj deceniji, političkim partijama se ne dozvoljava da predstave transnacionalne liste kandidata. U februaru prošle godine Makron je pokušao da oživi tu ideju, podržao ga je Junker, kao i Belgija, Italija i Španija. Ali, Evropski parlament je odbacio predlog da se 46 mesta (od ukupno 73 koja ostaju nakon izlaska Velike Britanije) dodele panevropskim poslanicima. Očigledno je da etablirane partije ne žele da izgube sopstveni politički uticaj u Evropskom parlamentu.

Za mnoge zemlje članice ovi izbori bili su do sada drugorazredni, a za pojedine bivše komunističke zemlje centralne Evrope čak i trećerazredni. Na izborima 2014. u Slovačkoj je bila najmanja izlaznost otkad postoje izbori za EP – samo 13%, a Češkoj 19.5%. S druge strane, u Belgiji i Luksemburgu, u kojima je glasanje obavezno, izlaznost je bila čak 90%. U EP je tad ušlo čak 186 partija, 16 više nego na izborima 2009.

Ovogodišnji izbori najčešće se opisuju kao presudni za budućnost evropskog projekta i ima dovoljno razloga za ovako dramatičnu ocenu. Evroskeptičnim populističkim partijama potrebna je samo jedna trećina mesta u Evropskom parlamentu kako bi ugrozile čitavu evropsku arhitekturu. Za razliku od britanskih Torijevaca, oni ne žele da njihove države napuste Evropsku uniju, već da je „reformišu“ po svom ukusu – da razbiju vrata i prozore, ali ne i da sruše krov. Većina ovih partija jesu nacionalističke, ksenofobične, a često i rasističke, sa neskrivenim animozitetom prema integraciji, imigraciji, islamu, globalizaciji i liberalnom poretku.

U ovoj kampanji partije desnog centra okupljene u Evropsku narodnu partiju kao da su u defanzivi, više reaguju na optužbe populista nego što snažno predvode proevropski blok, njihov „špicenkandidat“ (kandidat za predsednika Komisije) je Manfred Veber, slabo poznati i neharizmatični predstavnik regionalne nemačke Hrišćansko-socijalne unije, koji ne važi za zagovornika jače Evropske unije. Ni na levom centru situacija nije mnogo bolja, u Francuskoj su socijalisti pali na 8% podrške, u Nemačkoj je SPD na istorijskom minimumu, nakon serije poraza na regionalnim izborima. Kandidat levog centra za predsednika Komisije je Frans Timermans, holandski diplomata i dosadašnji potpredsednik Komisije. Još je samo Alijansa konzervativaca i reformista odabrala „špicenkandidata“ – češkog poslanika Jana Zahradila. Ostale grupacije u Evropskom parlamentu odlučile su da nastupaju timski, što pokazuje da je taj koncept, uveden na insistiranje prethodnog predsednika Parlamenta Martina Šulca i njegovog generalnog sekretara Klausa Velea, doživeo fijasko. Po svemu sudeći, novog predsednika Komisije biraće Savet (predstavnici vlada), a ne Evropski parlament (predstavnici građana).

Demokratski deficit je ono što se najviše zamera Evropskom parlamentu, a on se ne može otkloniti dok se Unija ne transformiše u federaciju i konstituiše kao demokratska zajednica. Ali, snage koje se za to zalažu odavno su ubedljiva manjina, iako je Parlament oduvek bio čuvar federalističke vatre, čiji je odgovor na svako pitanje bio „više Evrope“. Danas prvi put postoji dilema da li će posle ovih izbora biti više ili manje Evrope u Evropskom parlamentu.

 

 

Tekst je prvobitno objavljen u nedeljnom časopisu NIN, 21. februara 2019.