Vida Petrović Škero, Zamenica predsednika UO Centra za pravosudna istraživanja 

 

Predviđenim ustavnim promenama u Ustavu se imenuje samo jedan, najviši sud, Vrhovni sud Srbije. Od svih njegovih nadležnosti, Ustavom je propisana samo jedna, da obezbeđuje jedinstvenu sudijsku primenu zakona, a poslednjim predlogom, da obezbeđuje jednaku primenu prava u sudovima ujednačavanjem sudske prakse.

Istini za volju, logično je da se zapitamo kako će se to raditi. Da li će davati obavezujuća uputstva kao tužilac; direktive ili preporuke koje su izgleda u trendu; obavezujuća mišljenja, ili će snagom svog stručnog autoriteta i pravnim argumentima kroz konkretne sudske odluke obezbediti ujednačavanje sudske prakse kada dođe do odstupanja? Ako znamo da je sudska vlast propisana Ustavom, da je nezavisna od bilo čijeg uticaja, normalno je da sudska odluka u svakom konkretnom sudskom sporu može biti potvrđena, preinačena ili ukinuta samo sudskom odlukom žalbenog suda i, u krajnjoj instanci, Vrhovnog suda Srbije, koji uvek može reagovati odgovarajućom odlukom kada se ukazuje na odstupanje od sudske prakse.

Ne možemo reći da je sudstvo Srbije perfektno, da je bez problema. Bori se sa nerazumnim rokovima, neobrazloženim presudama, s neujednačenom sudskom praksom. Ali ne možemo da ne vidimo da je očigledna želja političara da utiču na suđenja; da se predlažu i donose zakoni koji su nejasni; da se zakoni mogu tumačiti na različite načine; da su neretko neke odredbe zakona u sukobu, često i u sukobu sa odredbama drugih zakona. Povećava se broj neustavnih odredbi u zakonima. Sa nedovoljno kvalitetnim pravosuđem, sve ovo je uzrok nejednake sudske prakse. Lek za takvu bolest jeste izbor najkvalitetnijih sudija. Dosadašnjim izborima u kojima je presudnu ulogu imala Narodna skupština, ovo nije uvek obezbeđeno. Stručnost sudija je osnovni kriterijum koji će građanima obezbediti pravnu sigurnost i vratiti njihovo poverenje u sud i sudsku odluku.

Zapitaćemo se, čemu ova priča, koja možda liči na uobičajene fraze.

Ustavni amandmani predviđaju još jednu promenu i to u amandmanu koji govori o nezavisnosti sudija. Predviđalo se da se zakonom uređuje način na koji se obezbeđuje jedinstvena primena zakona u sudovima. Najnovijim predlogom se predviđa da će sudija suditi vodeći računa o ujednačenoj sudskoj praksi.

I ko je sada nadležan da obezbedi jedinstvenu primenu zakona u sudovima? Kada se reguliše nezavisnost sudija, rešenje je da će sudije voditi računa o ujednačenoj sudskoj praksi, a kada se govori o nadležnosti Vrhovnog suda Srbije, onda je to upravo Vrhovni sud.

A ko vrši zaštitu prava i obezbeđuje vladavinu prava? Vrši je nezavisan sud. A kako će nezavisno da sudi, da snosi odgovornost za odluke, kada će Vrhovni sud da obezbeđuje jednaku primenu prava u sudovima ujednačavanjem sudske prakse?

Da li će to značiti da će se ukinuti slobodno sudijsko uverenje? Da li će to značiti da će sud koji je saslušavao svedoke, gledao kako govore, možda morati da veruje svedocima koji su u većem broju dali istu izjavu, bez obzira što je sud poverovao manjem broju svedoka? Da li će svi koji imaju jednaku visinu primanja davati istu visinu izdržavanja ili isplaćivati jednaku naknadu da bi obezbedili „uniformnu pravdu“, tj. „uniformnu primenu zakona“? Tokom konsultativnog postupka o amandmanima Ustava, visoko rangirani političari govorili su da ćemo postići „uniformnu pravdu“ jer ćemo postići jedinstvenu sudsku praksu. Da li to želimo?

Da li ćemo okrivljenima za saobraćajne udese sa istim posledicama stavom, preporukom, mišljenjem Vrhovnog suda propisati način ujednačenja sudske prakse, ili ćemo ostaviti sudovima da vrše zaštitu prava za svaki konkretan sudski predmet koji uvek ima svoje specifičnosti na strani oštećenog ili okrivljenog, tužioca ili tuženog? Da li su svi vlasnici jednog nelegalog pištolja isti, pa ćemo posledično nasledniku partizanke koja je posedovala stari trofejni pištolj iz rata koji je ostao u nekom ormanu i aktivnom dileru droge sa modernim pištoljem izreći istu kaznu?

Građani se moraju opredeliti da li žele nezavisno sudstvo koje obezbeđuje pravdu ili proklamovanu „uniformnu pravdu“.

Zakoni sada, manje ili više dobro, određuju raspon kazni, kriterijume za određivanje visine štete, visine izdržavanja. Ostavljaju sudu da po izvršenoj oceni specifičnog činjeničnog stanja, izvedenih dokaza, primenom zakona donesu presudu. Nijedan zakon ne može da predvidi sve okolnosti konkretnih slučajeva. Život je uvek bogatiji u svojim beskonačnim varijacama i mogućnostima od zakonodavčeve sposobnosti predviđanja budućnosti. Zato postoje sudovi koji opšte, apstraktne zakone konkretizuju u pojedinačnom slučaju, prilagođavajući ih realnosti i životu.

Nije toliko važno u ovom trenutku šta nam je Venecijanska komisija kao stručno telo prigovorila i navela „da je prema evropskim standardima važno da doslednost u sudskoj praksi bude postignuta odlukama viših sudova koji obezbeđuju koherentnu i kozistentnu praksu“. Sudstvo građanima u konkretnim situacijama obezbeđuje zaštitu prava u okviru zakona i oni moraju da se izjasne da li to i dalje žele. Da li će Vrhovni sud obezbediti jednaku primenu prava svojim presudama ili će stavovima o načinu primene zakona u sudovima dati nalog sudijama kako da izvrše ujednačavanje sudske prakse i stvaraju „uniformnu pravdu“. Ustav treba da prihvate građani ako daje garancije nezavisnog suda koji će obezbeđivati pravdu primenom zakona u svakom specifičnom slučaju.

Rešenje koje je sada predloženo oduzima jedinu vlast sudija, da primenom zakona u konkretnim slučajevima, s obzirom na njegove specifičnosti, donesu sudsku odluku. Ako su odluke različite u sličnoj situaciji, to je moguće ako sud to može, a i mora da obrazloži. Sudsku praksu ujednačava Vrhovni sud Srbije. Svojom obrazloženom sudskom odlukom reagovaće u konkretnom predmetu ako je u nižestepenim odlukama došlo do nejednake sudske prakse.

Sudska praksa se mora učiniti dostupnom širokoj javnosti. Javnost ostaje kritičar neobrazložene odluke koja odstupa od prakse i tako obezbeđuje objektiviziranu odgovornost sudova i sudija.

Dosadašnji zvanični istupi Vlade proklamuju odgovornost sudija kao jedan od ciljeva ove reforma. Predloženo rešenje upravo lišava sudove odgovornosti za različite neobrazložene sudske odluke.

 

Tekst je napisan u okviru projekta Promene Ustava na putu do Evropske unije: zastupanje ustavnih promena koji finansira Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji.