Političarke u Srbiji i regionu i dalje se svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom u strankama i institucijama, boreći se da osim što sede za stolom, uspeju i da ostvare realan politički uticaj. Iako poslanice čine 37% sastava srpskog parlamenta, njihov glas čini samo 31% izgovorene reči. Istovremeno, osim brojčane zastupljenosti, podaci o uticaju kvota na realno poboljšanje položaja žena u politici gotovo da ne postoje.

Anja Anđušić, Članica Foruma mladih Evropskog pokreta u Srbiji

Pre mesec dana na predlog Gordane Čomić, poslanice Demokratske stranke, usvojene su izmene izbornih zakona kojima se propisuje da se na listama za parlamentarne i lokalne izbore od sada mora naći 40% manje zastupljenog pola – nije nužno naglasiti da su to u ovom trenutku žene. Nakon toga, Čomić je naišla na oštru osudu opoziciono orijentisanih građana i građanki na društvenim mrežama, suočena sa isključenjem iz stranke, čija je članica već 28 godina, zbog prekidanja bojkota parlamenta koji DS sprovodi od prošle godine.

Slučaj je takođe ponovo pokrenuo debate o tome da li su nam kvote zaista potrebne i da li doprinose istinskom učešću žena u politici, kao i kad jeste, a kad nije pravo vreme baviti se ženskim pravima.

Prema podacima otvorenog parlamenta tik pre prvih izmena zakona 2008. godine, kada je uvedena kvota od 30%, u parlamentu je sedela 51 poslanica. Ovaj broj se posle na svakim izborima povećavao i danas u njemu sede 93 poslanice. Sa novim izmenama zakona, nakon izbora bi u Skupštini trebalo da bude najmanje 100 poslanica.

Ovime bi svakako bio napravljen prvi korak ka većoj reprezentaciji žena u donošenju odluka. Više poslanica rezultiralo je i uvećanjem broja žena u Vladi. Uvođenjem kvota Srbija se našla iznad svetskog proseka od oko 25% poslanica u nacionalnim parlamentima, a pored toga, sa predsednicom parlamenta i premijerkom postala izuzetak u statistici zemalja sa ženama na najvišim pozicijama.

Ipak, političarke u Srbiji i regionu i dalje se svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom u strankama i institucijama, boreći se da osim što sede za stolom, uspeju i da ostvare realan politički uticaj. Iako poslanice čine 37% sastava srpskog parlamenta, njihov glas čini samo 31% izgovorene reči. Istovremeno, osim brojčane zastupljenosti, podaci o uticaju kvota na realno poboljšanje položaja žena u politici gotovo da ne postoje.

Ovo ostavlja prostor za debatu o potrebi za kvotama. Najčešće zamerke protivnika kvota da se one suprotstavljaju demokratskom načelu jednakih mogućnosti za sve, jer se jednoj grupi daje prednost nad drugom. Uvođenjem rodne perspektive nedovoljno kvalifikovane političarke završavaju na izbornim listama i tako zauzimaju mesta političarima koji su kvalifikovaniji od njih, te se tako “veštački” stvara veći rodni balans u institucijama.

Ipak, uzevši u obzir sistematsku diskriminaciju prema ženama (koja svakako nije prirodna) u skoro svim segmentima društva, a pogotovo u javnoj sferi, čini se da se kvotama samo nadoknađuju stvarne prepreke koje ženama onemogućavaju njihov fer udeo u donošenju odluka o društvu čiju polovinu čine upravo one. Između ostalog, s obzirom da i sa uvedenim kvotama žene čine manje od polovine parlamenta, nelogično je pretpostaviti da su nedovoljno kvalifikovane da budu tu, jer je isto tako nemoguće da jedan rod toliko prednjači u kvalifikacijama.

Kvote takođe omogućavaju udruživanje žena u institucijama i omogućava zajednička platforma kroz koju mogu da se zalažu za rodnu ravnopravnost u svojim strankama i parlamentu. Tako je 2012. godine, u Srbiji formirana Ženska parlamentarna mreža, koju čine poslanice iz različitih političkih stranaka koje se zajedno zalažu za ženska prava, a kasnije pojedinačno lobiraju u svojim strankama.

Takođe, formulacija “manje zastupljen pol” omogućava da se iste kvote primenjuju i na muškarce, ukoliko se njihova zastupljenost u budućnosti umanji.

Kvote možda nisu savršen i trajan instrument za poboljšanje vidljivosti žena u politici, ali su pomogle ženama da pređu preko stereotipa kojim društvo pokušava da ih ukalupi. Time su ostvarile veću zastupljenost u najvišoj instituciji u državi, što će im dalje pružiti platformu za uticaj na sve sfere društva i tako obezbediti veću rodnu ravnopravnost. Samim tim, to može jedino dovesti do društva koje uključuje potrebe svih građanki i građani. Kada se ovo ostvari, možemo debatovati o tome da li su nam kvote i dalje neophodne.