U zajedničkoj organizaciji mentorskih programa „Kreativno mentorstvo“ i „Podeli svoje znanje“, u subotu, 25. avgusta, organizovana je šetnja Novim grobljem, nazvana „Satkane od duše i uma“. Cilj šetnje bilo je podsećanje na važne žene iz istorije i njihove nemerljive doprinose, a tom prilikom održan je i razgovor na temu: „Koliko je žensko kulturno nasleđe?“. Šetnju „Satkane od duše i uma“ omogućila su Beogradska groblja, a vodila ju je Violeta Obrenović, istoričarka umetnosti i stručnjakinja za funerarnu i memorijalnu kulturu. Razgovor na temu “Koliko je žensko kulturno nasleđe?” je moderirala dr Milena Jokanović, istoričarka umetnosti i menadžerka u kulturi, dok su govornice bile dr Katarina Živanović – kustoskinja Muzeja Jugoslavija, Helena Hiršenberger – doktorantkinja u oblasti upravljanja projektima u konverzaciji i restauraciji na FTN Novi Sad, Gordana Grabež – operativna direktorka Narodnog muzeja u Beogradu i dr Aleksandra Jovanić – koautorka izložbe „Hrabre žene putuju kroz vreme“.

Učesnice mentorskih programa imale su priliku da kroz šetnju Novim grobljem i studijsko vođenje „Satkane od duše i uma“ dođu u dodir sa velikim doprinosom i stvaralaštvom izuzetnih žena iz istorije koje tamo počivaju. Govorilo se o Milici Jakovljević poznatijoj kao Mir Jam i njenom zalaganju da se ženama prizna svako umeće, njenom novinarskom stvaralaštvu i pomalo sumornoj činjenici koja nosi snažnu poruku o borbi za prava žena, da je pored Mage Magazinović, tek jedna od tri žene među sto najznačajnih srpskih novinara u monografiji dva veka srpskog novinarstva. Govorilo se i o Anki Obrenović, srpskoj princezi koja je ujedno bila i prva žena koja je prevodila strana dela u post-otomanskoj Srbiji. Kao najprosvećenija žena na Balkanu u 19. veku, organizovala je i prvi salon u svom domu u Beogradu i oštro prkosila svim društvenim pravilima koja su govorila šta žena treba, a šta ne treba da radi. Katarina Jovanović kao istoričarka književnosti, publicistkinja, filozofkinja, novinarka, prevodilac i humanitarna radnica zadužila je Srbiju, svojim pomaganjem kako u otadžbini tako i van nje, u najtežim trenucima srpske istorije. Srpska bibiloteka u Cirihu, nosi njeno ime – Biblioteka Katarina Jovanović.

Na vrlo skromnom mestu, gotovo bez jasnih obeležja stoji i ploča Katarine Milovuk, profesorke i upravnice Visoke ženske škole, humanistkinje i novinarke, a iznad svega snažne borkinje za prava žena tog doba. Katarina Milovuk je bila osnivačica Srpskog narodnog ženskog saveza, Socijalno-političke unije žena u Londonu, Beogradskog ženskog društva i Ženskog muzičkog društva. U više navrata, Milovuk je oštro zahtevala da se ženama obezbedi pravo glasa još krajem 19. veka. Često je svojim primerom svedenog oblačenja davala do znanja da žene ne služe za „pokazivanje“ i da je integritet žena stvar vredna svake borbe. Govorilo se i o nadaleko poznatoj Nadeždi Petrović, najpoznatijoj srpskoj slikarki i humanistkinji koja je sa jednako borbenom Delfom Ivanić osnovala Kolo srpskih sestara, kako bi osnažila položaj žena u tadašnjem srpskom društvu. Kao žena koja je donela modernistički pristup umetnosti u Srbiju i dala ogroman doprinos modernizaciji srpskog patrijarhalnog društva, Maga Magazinović bila je još jedna u nizu inspiracija za naše učesnice. Veliko oduševljenje izazvale su i srpske heroine i narednice srpske vojske tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, poput Natalije Bjelajac koja je u toku ratova bila ranjena 12 puta, Milunke Savić – žene sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja i sa pravom nadenutog nadimka „Srpska Jovanka Orelanka“, Sofije Jovanović, žene koja je za svoje naredničke sposobnosti i čeličan duh u ratovima tokom 1912 – 1918 nagrađena sa 13 odlikovanja. Priče o ovim hrabrim, jakim i sposobnim ženama, podsetile su nas koliko je važno da borba za prava žena živi u svakoj od nas, kako zbog poštovanja prema ženama iz prošlosti i njihovim doprinosima, tako i još važnije zbog generacija koje će uslediti posle nas.

Nakon studijskog vođenja „Satkane od duše i uma“ i prisećanja na sjajne žene iz prošlosti, u pravom trenutku je postavljeno pitanje: „Koliko je žensko kulturno nasleđe?“. Odgovor su probale da daju dr Katarina Živanović, Helena Hiršenberger, Gordana Grabež, dr Aleksandra Jovanić i dr Milena Jokanović, dok su učesnice mentorskih programa aktivno učestvovale u ovoj dinamičnoj i na akciju inspirišućoj diskusiji.

Sasvim opravdano, bitan segment diskusije je bio terminološko određenje reči „nasleđe“ koje je okarakterisano kao rodno senzitivno, naspram popularnijeg izraza „baštine“ koja u osnovi ima staroslovensku reč koja znači otac – očevina – dedovina. Treći termin koji se koristi je kulturno dobro, koje takođe ima notu rodne neutralnosti. Priča o terminu je upravo jedan od pokazatelja kako je borba za rodnu ravnopravnost dubinska i zahteva posvećenost i trud, kao i podizanje svesti o važnosti svakog detalja, jer promene koje nastojimo da stvorimo su sistemske, te je propuštanje na prvi pogled manje važnih elemenata, kapitulacija i pre započinjanja bitke.

U srži ove teme našao se sadržaj današnje interpretacije kulturnog nasleđa. Interpretacija je suština načina na koji doživljavamo svoju istoriju i razvoj društva, a najčešće je to proces selektivnog oblikovanja poželjne prošlosti u centrima moći poput državnih institucija, najčešće institucija kulture koje se finansiraju od strane države. Upravo je nasleđe mnogo više od interpetacije, te može biti i nepoželno. Nasleđe je disonantnog karaktera, te samo po sebi može biti sagledano sa različitih strana, a upravo zavisi od onog ko vrši interpretaciju. Zato možda najvažniju ulogu u određivanju koliko je žensko kulturno nasleđe imaju muzeji. Dr Katarina Živanović navela je kako proces izgrade stalne postavke u Muzeju Jugoslavija traje već deset godina i kako se ulaže veliki trud kako bi se izložba o ženskoj emancipaciji u periodu od 1940 – 1960 godine uvrstila u stalnu postavku. Ovakva angažovanja govore o velikoj odgovornosti samih kustosa. Naročito je odgovornost velika zato što ljudi u muzeje odlaze da bi dobili odgovore na pitanja, a ne kako bi učili istoriju. Akcenat treba da bude na fenomenima, a ne na istoriji. Ovakvu politiku Muzej Jugoslavija je potvrdio izbacujući iz imena termin „istorija“, kako bi predstavili očekivanja publici i naglasili da u Muzeju neće naći jasne granice kad Jugoslavija počinje i kada se završava, već da će saznati šta je Jugoslavija bila, a još važnije ko su bili i šta su radili ljudi koji su u njoj živeli.

„Ženska strana“ je izložba u postavci Muzeja Jugoslavije koja predstavlja žene heroine, borkinje i narodne oficirke tokom II svetskog rata. AFŽ (Antifašistički ženski front) koji je nastao 1942. godine, a bio ukinut već 1953. godine, bio je bitan inicijator ženske emancipacije. Vladajuće uverenje bilo je da je AFŽ ukinut jer su se žene izborile za svoja prava, dok postoji i više opravdano verovanje da je razlog bio upravo velika politička snaga koja je u njemu ležala. Iako je i pre ovog perioda postojala značajna borba za prava žena, ove godine smatraju se ključnim. Već sredinom 50ih, dešava se proces povratka borkinja u reproduktivnu ulogu, naročito kroz časopise koji su malo pre toga slavili srpske herioine, a u tom periodu počeli da nameću teme o modi i druge teme, po društvenim verovanjima, karakterističnije za žene. Dr Milena Jokanović navela je porodični primer ovog procesa retradicionalizacije – baka koja je imala viši oficirski čin po završetku rata, vratila se u reproduktivnu ulogu, te je zbog takvog tipa obaveza stagnirala, potom nazadovala kada je u pitanju vojni status. Deka je na kraju rata imao niži oficirski čin, ali je potom napredovao obzirom na mogućnosti i nemanje obaveza oko reproduktivnog procesa, te je na kraju uživao i viši čin od bake. O kompleksnosti ovog problema govori to da je informacije o njegovim zaslugama moguće naći u istorijskim arhivama, dok se u ovom kontekstu baka nigde ne spominje. Izgubljena sećanja najviše bole i motivišu nas da ulažemo trud u borbu protiv zaborava i borbu za jedinu ispravnu interperetaciju naše istorije koja se zasniva na zajedništvu naših ženskih i muških predaka. Upravo o našoj odgovornosti govori i slučaj o tome kako nam se desilo da od 8. marta koji je ženski praznik sa osnovnim ciljem apostrofiranja i daljeg iniciranja borbe za ženska prava, postane ono što je zapravo njegova sušta suprotnost – „praznik majki“.

Da su upravo muzeji nosioci velike odgovornosti za podizanje svesti i izgradnji odnosa prema kulturnom nasleđu saglasila se i Gordana Grabež, dodajući da je važno da se pristup „elitiziranja kulture“ na one posetioce muzeja koji već imaju izgrađen odnos prema tome šta muzeji predstavljaju, eliminiše, kao što je slučaj sa Narodnim Muzejem i skorašnjom široko popularnom i otvorenom kampanjom za posetu konačno u potpunosti renoviranom Narodnom muzeju. Postavljeno je pitanje da li je pitanje kulturnog nasleđa – pitanje publike? A upravo je odgovor otkrio da je edukacija koju muzeji mogu da pruže najpozitivniji vid izgradnje kvalitetnog stava prema kulturnom nasleđu koje će upravo isto kulutno nasleđe učiniti sveobuhvatnim i ujedno rodno ravnopravnim. Katarina i Gordana su pronašle i zajednički zaključak u tome da upravo postavke u muzejima treba da zabave, ali u isto vreme i zabrinu publiku, te da je osveste po pitanju odnosa prema našem društvu i nama samima. Katarina je dodala i da se treba boriti za to da izložbe o ženskoj strani istorije budu jednako akcentovane kao i izložbe koje u svojoj osnovi imaju prezentaciju sveprisutnog maskulinizovanog sprskog herojskog diskursa. Diskusija je iznedrila i ideje o unapređenju stalnih postavki u muzejima, ali i sekundarnim nivoima intepretacije poput posebnih vođenja kroz muzej i radionica za decu. Trenutno u školskim programima ne postoji predviđeno dovođenje učenica i učenika od strane profesora, a otpor promenama postoji upravo kod profesora i profesorki istorije, a naročito kod roditelja i tim povodom treba uložiti više truda za promenu ovakvih stavova. Dodatna vođena kroz muzej stvaraju prostor za objašnjenje okolnosti, na primer, pored toga da je Nadežda Petrović bila izvanredna srpska slikarka i humanistkinja, bili bi u prilici da saznaju i to da prvi talas srpskog feminizma otpočinje upravo sa Nadeždom Petrović.

Pored odgovornosti samih muzeja, velika odgovornost leži u kulturnom i naučnom sektoru. Poznati kao prilično neprofitni sektori u Srbiji, poznati su i kao sektori u kojima najveći broj zaposlenih upravo čine žene. Koliko to nije slučajno govori i to da sektori u kojima dominira duh konkurencije i profitabilnost zanimanja, poput industrije i privrede, tradicionalno pripada muškarcima. Dr Milena Jovanović je tim povodom napravila poređenje kako je mesto operativne direktorke Narodnog Muzeja koje je pripalo Gordani Grabež kao ženi, više očekivana stvar, za razliku od dodeljivanja istog položaja nekoj ženi u kompaniji iz sektora privrede. Helena Hiršenberger govorila je o tome kako se žene opredeljuju za nauku jer se stiče uticak da se lakše uspostavlja balans između privatnog života i naučne karijere, za razliku balansa koji bi se uspostavljao sa karijerom u privrednom sektoru. Opet, istakla je kako nauka nije dovoljno finansirana i kako i pored pretežno dominatnog položaja žena u srpskoj nauci danas, o kojem govori i visoko kotiranje Srbije u svetu po pitanju broja žena u nauci, Beogradski Univerzitet je imao svega dve rektorke u poslednjih 30 godina, te da su dekani u najvećem broju muškarci. Da prestižna mesta u nauci i dalje pripadaju muškarcima, govori i to što u SANU, tek 10% članstva čine žene. Rodna neravnopravnost više nije pitanje ekskluzivnosti sektora, već ekskluzivnosti visokih pozicija. Helena je napravila osvrt i na svoj posao tom prilikom, te istakla kako Laboratorija za ispitivanje materijala u kulturnom nasleđu obavlja prilično rodno neutralne poslove – bavi se ispitivanjem materijala. Kulturne insitucije, pre svega muzeji, šalju zahteve Laboratoriji da se ispitaju određeni materijali koje su pravili ili posedovali znameniti ljudi u istoriji. Međutim kada se obrati pažnja na to da se gotovo uvek radi sa materijalima koje su pravili i posedovali muškarci, rodna neravnopravnost postaje više nego očigledna. Na prvi pogled rodno neutralni proces, doprinosi rodno neravnopravnom rezultatu. Važno je da se teme ženskog kulturnog nasleđa nametnu, kako bi se doprinelo dostizanju rodne ravnopravnosti.

Postavljeno je i sumornije pitanje: „Da li žene uopšte postoje u diskursu kulturnog nasleđa?“ – mnogo je žena ostalo u senci svojih muževa i očeva, a njihov je doprinos gotovo nemerljiv, primer za to je arhitektkinja Milica Čolak Antić, potom Milica Kostić, koja je projektovala tadašnju Visoku žensku školu, današnju školu Nikola Tesla, ali je to dosta manje poznato spram popularnosti koji uživa njen muž, takođe arhitekta Kostić. Ovakvih primera ima mnogo i svi oni nameću našim generacijama odgovornost za naše stavove i pitanje kako ćemo pamtiti znamenite žene našeg društva. Aleksandra Jovanić je jedan od primera savremene žene koja ne želi da dozvoli da znamenite žene iz naše istorije padnu u zaborav. Kao koautorka projekta „Hrabre žene putuju kroz vreme“, Aleksandra je pre svega navela da tek kad je započeto sprovođenje istraživanja za potrebe projekta, postalo je jasno koliko je zapravo puno znamenitih žena iz naše istorije koje su dale ogromne doprinose razvoju srpskog društva. Danas ističe kako je gotovo najvažniji cilj projekta da se ne dozvoli da današnje borkinje za ženska prava i feminstkinje ostanu bez informacija o hrabrim ženama iz prošlosti i inspiracije za nastavak borbe za integritet i bolji položaj žena u našem društvu.

Poruke diskusije „Koliko je žensko kulturno nasleđe?“ uprle su prst u postojanje sistemske rodne neravnopravnosti i iznova osvežile duh borbe za razvijanje svesti kako kod žena, tako i kod muškaraca. Odgovornost za položaj žena pre svega leži u ženama i ideji o nepovlačenju pred izazovima koje nameće još uvek patrijarhalno srpsko društvo i sistemska rodna neravnopravnost. Uspostavljanje rodne ravnopravnosti zadatak je svih žena, a najodlučnije i najupornije su one koje su pre svega, duboko svesne da je borba za uspostavljenje i očuvanje ženskog integriteta borba u još uvek žive i Milica Jakovljević, Anka Obrenović, Katarina Jovanović, Delfa Ivanić, Katarina Milovuk, Maga Magazinović, Natalija Bjelajac, Milunka Savić, Sofija Jovanović i mnoge druge, čije mesto u našem kulturnom nasleđu moramo i dalje graditi i gotovo sebično čuvati.