Ovih dana Evropska unije obeležava značajan datum u svojoj istoriji – 25. mart kada su pre 63 godine potpisani Rimski ugovori. No, zašto je ovaj datum od istorijskog značaja možemo shvatiti tek kada se upoznamo sa dešavanjima koji su usledili.

Ljiljana Kolarski, Članica Foruma mladih Evropskog pokreta u Srbiji

Jedinstvena politička i ekonomska unija 27 evropskih država danas je poznata kao Evropska unija. Međutim, do stvaranja bilo je potrebno gotovo šest decenija posvećenog i postepenog rada.

Ideja o intenzivnoj saradnji evropskih država pojavila se krajem 19. veka, a realizovala u prvoj polovini 20. ubrzana ratnim dešavanjima sa devastirajućim posledicama po Stari kontinent. Prvi konkretan korak načinjen je 1951. godine, osnivanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community ESCS). Potpisivanje Pariskog ugovora u kojem je učestvovalo šest država: Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg, prevashodno je bio pokušaj revitalizacije međudržavnih odnosa nakon Drugog svetskog rata.

Istih šest država, poznatih kao šestorka, načinila je sledeći značajan korak 25. marta 1957. godine potpisivanjem ugovora u Rimu  u cilju snažnije integracije i intenzivnije političko-ekonomske saradnje. No, zašto je ovaj datum od istorijskog značaja možemo shvatiti tek kada se upoznamo sa dešavanjima koji su usledili.

Dakle, 25. marta 1957. godine šest evropskih država potpisuje ugovor u Rimu, poznat kao Rimski ugovor, o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (European Economic Community EEC). EEZ je osnovana sa ciljem da se države Zapadne Evrope tokom pedesetih godina 20. veka čvršće ekonomski povežu, što jasno ukazuje na inicijalni regionalni karakter povezivanja. Ugovorom o osnivanju EEZ predviđeno je preduzimanje zajedničkih mera čija je implementacija rezultirala postepenim kreiranjem carinske unije. Zajedničke mere u okviru carinske unije značile su da se celokupna unutrašnja trgovina i promet robe među državama članicama odvija bez carina ili carinskog nadzora nad robom. U slučaju uvoza iz trećih zemalja, odnosno država koje nisu potpisnice, roba koja ulazi na unutrašnje tržište podleže jedinstvenim pravilima kontrole i jedinstvenoj carinskoj tarifi.

Cilj svega bilo je uspostavljanje zajedničkog tržišta sa punom slobodom kretanja robe, usluga, kapitala i radnika, što je poznato kao Četiri slobode, koje danas predstavljaju osnovne principe garantovane državama članicama Evropske unije i njihovim građanima na unutrašnjem tržištu EU. To je postavilo temelj za vođenje zajedničkih sektorskih politika: zajedničke poljoprivredne politike, zajedničke transportne politike, politike u oblasti konkurencije i zajedničke trgovinske politike, a kasnije i drugih zajedničkih politika.

Kada je reč o Evropskoj ekonomskoj zajednici nezaobilazno je pomenuti Ugovor u Mastrihtu (Holandija)  iz 1992. godine, poznat kao Ugovor o Evropskoj uniji. Njegov zadatak je da olakša razvoj ekonomske, monetarne i političke unije. Stupanjem Ugovora na snagu 1993. godine i zvaničnim formiranjem Evropske unije, Evropska ekonomska zajednica, je nakon 35 godina preimenovana u Evropsku zajednicu i postala deo prvog stuba novoosnovane Unije. Godine 2009. njene institucije postaju sastavni deo EU i time zvanično EZ prestaje da postoji.

Važno je pomenuti da se 25. mart obeležava i kao datum osnivanja Evropske zajednice za atomsku energiju, Evroatom, (European Atomic Energy Community EURATOM) u svrhu istraživanja, razvoja i korišćenja nuklearne energije.

Svojim osnivanjem, Evropska ekonomska zajednica promovisala je miroljubivu politiku i zajednički interes  prvenstveno u region, a zatim i uspešnost  saradnje koja se proširila na ostale evropske države, što je rezultiralo formiranjem jedinstvenog političkog entiteta-Evropske unije.