Prof. dr Duško Lopandić[1]
DENG SIJAPING U PANTEONU VELIKIH DRŽAVNIKA XX VEKA
- povodom 140 godina od rođenja –
„Najbolje su one vođe za čije postojenje narod i ne zna“
(Lao Ce)
Deng Sijaoping, koji je rođen pre tačno 120 godina (1904) a preminuo 1997. godine u 93. godini, bio je svedok i savremenik XX veka i direktni činilac kineske istorije. Malo je ličnosti koje su se tako blisko i toliko dugo nalazile u centru političkih zbivanja. Deng Sijaoping je tokom dugotrajnog života i duge karijere komunističkog aktiviste i kineskog državnog zvaničnika mnogo puta prolazio životna iskušenja, u nekim situacijama jedva preživljavao, gubio i zadobijao najviše položaje – u meri da ga je američki diplomata Henri Kisindžer prozvao „neuništivi Deng“. Ali ono zbog čega se Deng može smatrati jednim od najvećih državnika Dvadesetog veka povezano je sa delom koje je Deng ostvario kao državnik i reformator i sa nasleđem koje je ostavio. Ukoliko tražimo vezu i uticaj neke ličnosti na tok istorije, onda bi život i delo Deng Sijapinga predstavljali dobar primer.
Mao Cedung, čiji je Deng bio višedecenijski partijski saradnik ocenjivao ga je kao „čoveka retkih kvaliteta“ koji je pun ideja i sposoban da uvek nađe rešenja, naizgled mekan a u suštini „oštar kao igla“. Deng ima „prilagodljiv um, ali je u delovanju čvrst kao stena“, govorio je Mao.
Svoje kvalitete Deng je mogao da pokaže u brojnim prilikama života revolucionara, vojnog komandanta, državnog i partijskog rukovodioca. Rođen je u Kini u kojoj je još vladao car. Kao najmlađi u grupi studenata- najstariji sin malog posednika iz provincije Sečuan- Deng Sijaoping je sa 15 godina upućen u Francusku. Trebalo je radom i učenjem skupiti znanja „kako bi se spasila domovina“ koja je već skoro ceo „vek poniženja“ trpela pritisak i otimačine kolonijalnih sila i suseda, poput Japana.
U svojim poznim godinama, u razgovoru sa jednom stranom akademskom delegacijom, Deng će reći da nikada nije stigao da završi fakultet, ali „smatrao sam da sam od dana kad sam se rodio bio uključen na univerzitet života. U njemu nema diplomiranja, osim možda kada se nađete pred Bogom“. U Francuskoj je proveo šest godina, više radeći u fabrikama nego što je učio jer nije uspeo da prikupi dovoljno novca za školovanje. To su bile godine kada se Deng pridružio tek formiranoj Komunističkoj partiji Kine. Kao istaknuti partijski aktivista 1926. godinu proveo je na moskovskom univerzitetu „Sun Jat Sen“ osnovanom sa ciljem obrazovanju onih koji će širiti boljševičku revoluciju na azijske zemlje.
Sledećih dvadeset godina Deng je kao profesionalni revolucionar proživeo i delovao u teškim uslovima građanskog rata u Kini, koji se odvijao između nacionalističkog Kuomintanga i komunistista (1927-1937). Bio je učesnik legendarnog „Dugog marša“ tokom kog je podržao Maovu strategiju klasne borbe sa osloncem na seljake. Učestvovao je kao visoki komandant u surovom ratu sa japanskim imperijalistima (1937-1945) kao i u finalnom obračunu sa nacionalistima Čang Kajšeka (1945-1949). Komunistički vođa Mao Cetung je 1949 godine na trgu Tijananmen u Pekingu proglasio osnivanje Narodne Republike Kine.
Sposobnost i rezultati koje je Deng imao u toku rata i obnove zemlje (on je, između ostalog vodio kinesku operaciju kojom je Kini vraćen ili osvojen – nešto milom nešto silom – Tibet) uticali su da 1952. godine bude uključen je u najviše organe partije i države (kao potpredsednik Vlade). Dengov uspon i njegova reputacija bliskog Maoovog saradnika dostigli su vrhunac 1956. godine kada je postavljen za generalnog sekretara KPK i člana Stalnog komiteta Politbiroa KPK (najvišeg partijskog tela u kome je bilo ukupno samo šest najviših rukovodilaca). Ali nakon neuspešnog „Velikog skoka napred“ (1956-1962) – koji je rezultirao milionima žrtava od gladi – u vrhu KPK je došlo do velikih sporova i sukoba koji su kulminirali sa „kulturnom revolucijom“ tokom koje se Mao Cetung obračunao sa svojim rivalima. Deng je u dva maha gubio sve položaje. Skoro deset godina proveo je u „samokritici“ i „reedukaciji“ u provinciji, gde je radio u fabrici traktora. Interni sukobi na vrhu se pojačali uoči i nakon smrti (1976) dva glavna rukovodioca Kine (Mao Cetunga i Džu Enlaja). Podržavan starim rukovodiocima, vojskom i brojnim kadrovima koji su bili žrtve kulturne revolucije (posebno je na primer bila važna podrška tzv. „osmoro veterena“ KPK nakon 1978. g), Deng se ponovo vratio u vrh partije i države. Nakon dve godine, uspeo je da ukloni političke rivale i da od 1978. kao nesporni vrhovni vođa pokrene energičnu politiku reformi i izgradnje „socijalizma sa kineskim bojama“ zasnovanu na načelu „tražiti istinu na osnovu činjenica“. Odbacio je Maovo učenje o klasnoj borbi i „permanentnoj revoluciji“, usmeravajući se u prvom redu na program„četiri modernizacije“ koji je, uz podizanje opštog nivoa obrazovanja, bio orijentisan na razvoj nauke, poljoprivrede, industrije i vojne tehnike.
Za razliku od pokušaja ekonomskih reformi u evropskim socijalističkim zemljama na osnovama tržišne ekonomije (od samoupravljanja u SFRJ do perestrojke Gorbačeva u SSSR) ekonomske reforme u Kini u periodu vlasti Deng Sijaopinga i njegovih naslednika pokazale su se kao vrlo uspešne. Deng je tokom celog perioda kada je bio vrhovni vođa Kine („Dengova era“) pokazivao fleksibilnosti i pragmatizam u pristupu reformama podsećajući na svoju čuvenu poslovicu da „nije važno da li je mačka bela ili crna, ako lovi miševe“. On je ostvario konsensus unutar kineskog rukovodstva i autoritet zasnivao na kolektivnom delovanju i rezultatima u praksi. Ocenjujući da je najviše rukovodstvo Kine uključujući i njega samoga suviše staro (imao je 74 godine kada je preuzeo vlast), Deng je sproveo postepenu tranziciju vlasti unutar partije i države na mladje kadrove. Poslednjih godina se povukao sa svih funkcija, ali i dalje je zadržao politički uticaj „iz pozadine“. Za vođe partije tokom narednih decenija birani su njegovi bliski saradnici: Hu Jaobang (1982-1987), zatim Džao Cijang (1987-1989) (obojica su na kraju izgubili položaj zbog „liberalnih“ tendencija), kao i Đang Cemin (1987-2002).
Deng je proklamovao i originalnu teoriju o „jednoj državu i dva sistema“, čime su Hong Kong i Makao vraćeno pod kineski suverenitet. Ipak, ovo nije uspelo kada je u pitanju Tajvan. Politika „otvaranja“ Kine omogućila je ogroman priliv stranih investicija i tehnologije. Sproveden je i program slanja desetina hiljada kineskih studenata u inostranstvo. S druge strane, iako je uveo načela smenljivosti i unutrašnje demokratske debate u partiji, Deng nikada nije dozvolio da rukovodeća pozicija komunističke partije u državi dođe u pitanje, što je pokazalo i tokom poznatih demonstracija na trgu Tijananmen, koje je vojska nasilno ugušila (1989).
Nakon dve decenije tokom kojih je Deng Sijaping imao odlučujuću ulogu u vođenju Kine, pre toga samoizolovana država veoma siromašnih stanovnika postala je ekonomska sila i uključila se u međunarodni sistem. Nacionalni proizvod (BDP) Kine je je povećan sa 150 milijardi dolara 1978 na 1,200 milijarde dolara 2000. godine, rastući svake godine skoro dvocifreno (što se nastavilo i tokom prve decenije XXI veka). Učešće Kine u svetskom proizvodu je iznosilo oko 2,7% u 1980 da bi tokom samo jedne generacije dostiglo nominalno 18,5% u 2020. godini. Kina je tako za samo nekoliko decenija postala ekonomski najjača svetska sila nakon SAD.
Deng je umro početkom 1997. godine, samo četiri meseca pre povratka Hong Konga pod kineski suverenitet.
***
Deng Sijaoping ulazi među mali broj državnika XX veka koji su najviše uticali na dalekosežne promene sveta u kome živimo. Kako je to definisao Kisindžer „talenat državništva se sastoji u sposobnosti da se društvo prevede iz jedne tačke u sadašnjosti u sasvim drugu nepredvidivu tačku u budućnosti“. Burni XX vek su obeležile revolucije, totalitarne ideologije (boljševizam, fašizam, nacizam) i svetski ratovi. Svetski poredak se menjao nakon dva svetska rata, kao i na nešto mirniji način krajem XX veka, sa raspadom istočnog bloka. Za razliku od nasilnih revolucionarnih pokreta i njegovih boljševičkih uzora i učitelja (Lenjin, Staljin, Mao) Dengove velike ekonomske reforme su imale uglavnom miroljubiv unutrašnji i međunarodni karakter i posledice. Deng predstavlja redak primer velikog reformatora (uz to i nekadašnjeg profesionalnog revolucionara) čije je delo donelo stabilnost, modernizaciju i prosperitet Kini nakon više od veka teških unutrašnjih i spoljnopolitičkih potresa. On je produžio modernizaciju feudalne Kine koju je suštinski otpočeo Mao (centralizacija zemlje, eliminisanje starog poretka, emancipacija masa), ali Deng je u tom procesu odbacio metode kulturne revolucijem i obrnuo maoistička načela, originalno kombinujući državni socijalizam i preduzetnički kapitalizam.
Rezultat Dengovih reformi se može posmatrati i kroz poređenje sa skoro paralelnim reformama u SSSR-u i istorijskim neuspehom sovjetskog reformatora Mihaila Gorbačeva (1985-1990). U oba slučaja se radilo o pokušaju da se ekonomski modernizuje socijalistički sistem kako bi se ostvario visok rast i dostigao tehnološki nivo kapitalističkih potrošačkih društava. Ostaje otvoreno pitanje da li je konačni neuspeh Gorbačeva (raspad SSSR i dugotrajna ekonomska nestabilnost pod Jeljcinom) posledica činjenice da je on odbacio nasilne metode održanja vlasti i paralelno otpočeo političke i ekonomske reforme, što se u kineskom slučaju nije desilo. Deng je radikalno, ali postepeno i oprezno reformisao ekonomski sistem. Za razliku od Gorbačeva odbacio je političku liberalizaciju i očuvao autoritarnost političkog sistema (diktatura partije, ograničenene političke slobode, oslanjanje na armiju), uključujući i primenu sile u pojedinim situacijama kada je režim bio ugrožen (gušenje demonstracija na trgu Tijananmen) ili u spoljnim odnosima (kratki ratovi sa Vijetnamom i Indijom i sl).
Iako Kina nije jedini primer uspešne ekonomske tranziciji u Aziji (primeri su od Japana, preko Južne Koreje do drugih azijskih „ekonomskih tigrova“, uključujući i konkurentsku „nacionalističku Kinu“ tj. Tajvan) ona je jedinstven slučaj u svetu zbog veličine njenog stanovništva i zapanjujuće brzine njenog razvoja u toku četiri decenije.
[1] Redovni profesor univerziteta. Bivši ambasador.
