U ovako alarmantnoj situaciji, ne samo u Srbiji, već i na globalnom nivou, potrebno uvideti značaj ekologije kao preduslova za održanje zdravog i normalnog života, a ne samo kao još jedno političko pitanje.
Milica Starinac, Volonterka Evropskog pokreta u SrbijiProšle nedelje smo u tekstu Otpad košta: 15 milijardi evra za Poglavlje 27 govorili o zaštiti životne sredine u kontekstu pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji – šta sve podrazumeva Poglavlje 27, na koji način se „pregovara“ i koliko sve to košta, a danas se bavimo konkretnim ekološkim problemima u Srbiji.
Statistike jasno potvrđuju tezu da se ekološka politika Srbije može i mora unaprediti: Srbija prečišćava svega 10 procenata otpadnih voda, dok Beograd i Novi Sad otpadne vode izbacuju direktno u reke Savu i Dunav. Kristina Cvejanov, direktorka kompanije za upravljanje otpadom EkoStarPak, naglašava da Srbija trenutno reciklira svega 3 procenta komunalnog otpada i do 40 procenata ambalaža, što je daleko od ciljeva Evropske unije predviđenih za period do 2025. Naime, srednjoročni plan EU predviđa recikliranje 50% komunalnog otpada do 2020, odnosno 65% do 2035. Građani EU recikliraju deo svog otpada, i to u proseku 230 kg po glavi stanovnika na godišnjem nivou, dok svih 300 kg po glavi stanovnika Srbije odlazi na deponiju. Takođe, Srbija ulaže svega 0.7% svog BDP-a u oblast zaštite životne sredine, za razliku od većine zemalja centralne i istočne Evrope, koje u proseku u ovu oblast ulažu oko 2% svog BDP-a.
Imajući u vidu složenost ovog pitanja, Srbija je najavila da neće biti u mogućnosti da ispuni zadate ciljeve u predviđenom roku i predložila je tranzicioni period od 11 godina koji bi počeo nakon pristupanja Evropskoj uniji. Hrvatska, koja je pristupila EU 2013, zatražila je produženje pomenutog roka do 2025, što nam pokazuje da Srbija nije jedina balkanska zemlja sa velikim ekološkim problemima. Štaviše, ekolozi iz Evropske unije upozoravaju na katastrofalnu statistiku koja se tiče emisije gasova od strane elektrana na ugalj iz regiona Zapadnog Balkana. One procenjuju da je 16 elektrana na ugalj na pomenutoj teritoriji sa ukupnim kapacitetom od 8 gigavati tokom 2016. godine emitovalo istu količinu sumpor-dioksida kao 250 elektrana na ugalj koje se nalaze u EU i imaju čak 30 puta veći kapacitet. Aktivisti zahtevaju oštriju politiku EU prema zemljama Zapadnog Balkana kada je reč o energetskom sektoru, dok vladama ovih zemalja poručuju da se okrenu održivim izvorima obnovljive energije, umesto da dalje investiraju u zastarele i po okolinu opasne izvore energije, kao što su ugalj i lignit.
Međutim, dva aspekta ovog problema koja verovatno najdirektnije pogađaju građane Srbije su zagađenost vazduha i neregulisane deponije. Naime, pitanje zagađenosti vazduha okupiralo je pažnju javnosti u Srbiji poslednjih nedelja, imajući u vidu da je zagađenje vazduha gradova u Srbiji u jednom trenutku dostiglo nivo Pekinga, koji je neuporedivo veći industrijski centar, dok višestruko premašuje nivoe zagađenosti u daleko većim evropskim gradovima poput Berlina i Pariza, kako prenosi Danas.
Kada je reč o deponijama, agencija Rojters kao sliku i priliku problema sa kojima se Srbija suočava na ekološkom planu uzela je lokalitet koji se nalazi 10 kilometara od centra Beograda, pored kanala Vizelj. Na mestu koje je danas pokriveno gomilama kostiju i predstavlja izvorište smrada i toksičnih materija do pre deceniju se nalazila fabrika lepka i kožara, koja nakon bankrota opljačkana i demontirana od strane ilegalnih trgovaca metalnom, a hemikalije i kosti su jednostavno razbacane po površini od 3 kvadratna kilometra bez propisnog uklanjanja. Procenjuje se da u Srbiji ima oko 3500 divljih deponija. Jedan od pozitivnih primera kada je reč o odlaganju otpada jeste regionalna deponija u Pirotu, koja predstavlja jednu od retkih sanitarnih deponija u Srbiji. Ova deponija je izgrađena sredstvima fondova EU, a tokom 2016. reciklirala je 23.053 tone otpada.
Poglavlje 27, kao ekološki aspekt pregovora pristupanja Evropskoj uniji, daje Srbiji okvir za rešavanje problema zaštite životne sredine i svih navedenih aspekata istog. Međutim, potrebno je naglasiti da je u ovako alarmantnoj situaciji, ne samo u Srbiji, već i na globalnom nivou, potrebno uvideti značaj ekologije kao preduslova za održanje zdravog i normalnog života, a ne samo kao još jedno političko pitanje.
