Mi, dole potpisani učesnici “Konferencije o (pogrešnim) percepcijama Evropske unije na Zapadnom Balkanu”, iz šest zemalja Zapadnog Balkana (Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije, Srbije), članica Evropske unije (Hrvatske, Italije, Francuske, Nemačke) i drugih evropskih država (UK), objavljuju ovaj poziv na akciju u korist ubrzanog procesa integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Danas se nalazimo pred prekretnicom. Ruska invazija na Ukrajinu nosi rizike za ceo region Zapadnog Balkana i njene implikacije se već osećaju, tako da postoji potreba da se ojača učešće Zapadnog Balkana u strateškom promišljanju evropske bezbednosti. Sa Ukrajinom koja kuca na vrata Evropske unije, u pitanju je budućnost politike pristupanja EU. Pozdravljajući prve korake preduzete ka članstvu Ukrajine u Evropskoj uniji, smatramo da je ovo najpovoljniji trenutak za ubrzanje članstva Zapadnog Balkana. Postoji osećaj hitnosti: vreme je da se očekivanja građana Zapadnog Balkana pretoče u stvarnost i da se reči pretvore u dela.

Glavni kamen spoticanja integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju je razlika u percepciji sa obe strane. Danas je jaz između onoga što političari i građani Zapadnog Balkana misle o Evropskoj uniji i onoga što političari i građani zemalja EU misle o Zapadnom Balkanu veći nego ikada. Međutim, percepcije mogu i treba da se promene. U nastavku su najvažnija pitanja koja se hitno moraju rešavati prema predlogu učesnika konferencije u Beogradu.

  1. Nema alternative osim Evropske unije: zemlje Zapadnog Balkana su evropske zemlje, za njih nema alternative osim da postanu deo Evropske unije. Ove zemlje su neizostavni deo Unije, okružene njenim državama članicama. Većina zemalja su „ostaci“ bivše Jugoslavije koja je 1989. godine imala najbolje startne uslove od svih istočnoevropskih zemalja (ekonomske, političke, međunarodne). Posle trideset godina, vreme je da se zatvori geografska, politička i kulturna rupa usred Evrope. Izbor između Evropske unije i drugih aktera (Rusija, Kina, Ujedinjeni Arapski Emirati) je lažna dilema, jer je Zapadni Balkan snažno integrisan sa Evropskom unijom. Evropska unija je glavni ekonomski partner Zapadnog Balkana, odgovorna je za 69% izvoza i 54% uvoza (2020), što predstavlja još veći udeo direktnih stranih investicija i vlasništva bankarskog sektora. Zapadni Balkan već sprovodi ekonomske politike slične onima u Evropskoj uniji: fiskalne politike štednje, restriktivne monetarne politike koje podrazumevaju precenjene nacionalne valute (ili korišćenje evra na Kosovu i Crnoj Gori), stimulisanje uvoza Zapadnog Balkana i ograničavanje njegovog izvoza, čime se obezbeđuje stabilan suficit EU sa regionom.
  2. Zajednički interesi: Evropska unija i Zapadni Balkan imaju mnogo zajedničkih interesa koji često nisu dovoljno priznati – u oblastima bezbednosne politike, migracija, životne sredine, trgovine, energije i transportne infrastrukture – koji se najbolje mogu ostvariti zajedničkim i koordinisanim sektorskim politikama. Umesto dvosmislenih izjava, EU treba otvoreno da prizna da je potpuna integracija Zapadnog Balkana u Evropsku uniju geostrateško ulaganje u stabilnu Uniju, zarad njenih političkih, bezbednosnih i ekonomskih interesa. Ovo zahteva stvaranje zajedničke vizije za budućnost Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji.
  3. Mnogo veće koristi članstva od potencijalnih troškova: Koristi od integracije zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju bile bi mnogo veće od troškova njihovog izostavljanja. Zapadni Balkan je region mogućnosti, a ne rizika. Ekonomske koristi koje proizilaze iz članstva Zapadnog Balkana su dobro poznate iz prethodnih proširenja EU, uključujući pozitivan uticaj na ekonomski rast, trgovinu i mreže preduzeća. Štaviše, kada Zapadni Balkan uđe u Evropsku uniju, biće mnogo lakše prelaziti granice između zemalja, ublažavajući disruptivnu nacionalističku retoriku – s obzirom na to da će svi Albanci, Bošnjaci, Hrvati, Makedonci, Crnogorci i Srbi postati građani Evropske unije. Troškovi ulaska Zapadnog Balkana u Evropsku uniju bili bi zanemarljivi u smislu budžetskih implikacija ili implikacija na donošenje odluka, s obzirom na to da se uglavnom radi o veoma malim državama, odnosno, ceo region ima populaciju od 18 miliona stanovnika (4% trenutnog stanovništva EU).
  4. Sve zemlje Zapadnog Balkana da se zajedno pridruže Evropskoj uniji do 2025. godine: Uprkos razlikama u trenutnom statusu pojedinih zemalja – Crna Gora i Srbija koje pregovaraju o pristupanju EU, Albanija i Severna Makedonija koje uskoro započinju pregovore, Bosna i Hercegovina i Kosovo kao potencijalni kandidati – ne treba izostaviti niti jednu zemlju. Sve zemlje Zapadnog Balkana su prešle dug put u usvajanju zakona i standarda Evropske unije (npr. u pogledu bezbednosti hrane, javnih nabavki, carina). Olakšavanje članstva u Evropskoj uniji za sve zemlje Zapadnog Balkana jedini je način da se izbegnu dalje podele i politička nestabilnost. Moraju se smisliti inovativna rešenja da bi se to omogućilo zbog različitih stavova zemalja članica Evropske unije prema proširenju. Na primer, kandidature za članstvo zemalja u EU ​​mogle bi se razmatrati kvalifikovanom većinom, kako bi se sprečilo nametanje veta od strane pojedinih država članica na buduća proširenja.
  5. Negativni efekti daljeg odlaganja članstva: Nedovoljna svest o činjenici da odlaganje ulaska Zapadnog Balkana u Evropsku uniju može samo uzrokovati dalje nazadovanje procesa reformi. Ojačano uslovljavanje EU širom Zapadnog Balkana, uz znatno slabije podsticaje zbog neizvesnog članstva, imalo je brojne negativne efekte u poslednjih deset godina. Umesto približavanja EU socio-ekonomskoj i političkoj matrici njenog okruženja, došlo je do ograničene političke i dohodovne konvergencije. Zapadni Balkan je i dalje na 30-45% prosečnog BDP-a Evropske unije po glavi stanovnika (2020), bez Kosova (usled nedostupnosti tačnih statističkih podataka) S obzirom na to da će Zapadni Balkan u narednih sedam godina dobiti finansijsku pomoć koja predstavlja manje od pola procenta budžeta Evropske unije, postoji rizik od dalje divergencije (a ne konvergencije) sa bogatijim delom Evrope, osim ako se region uskoro ne pridruži Evropskoj uniji. Ljudi u regionu doživljavaju takozvani “tri D” fenomen razočarenja u Evropsku uniju (Disappointment, Disillusionment and Disenchantment) – što dovodi do velikog pogoršanja imidža Evropske unije, uporedo sa sve većim gubitkom ljudskog kapitala kroz migraciju mladih, koji odlaze u potrazi za boljim uslovima života i rada na drugim mestima (npr. jedna trećina građana Kosova već živi u inostranstvu). Frustraciju građana koriste desničarske anti-EU stranke kako bi napravile još veći zid između Zapadnog Balkana i Evropske unije.
  6. Prorusko raspoloženje protiv podrške Evropske unije: Neke zemlje Zapadnog Balkana su povezane sa Rusijom kroz istoriju, kulturu i religiju. Međutim, to ne znači da njihovi građani ne osuđuju napad Rusije na Ukrajinu. Štaviše, javno mnjenje na Zapadnom Balkanu pretežno podržava članstvo u Evropskoj uniji (ukoliko bi se glasalo na referendumu) – 91% u Albaniji, 81% u Bosni i Hercegovini, 95% na Kosovu, 83% u Crnoj Gori, 80% u Severnoj Makedoniji I 64 % u Srbiji – iako sve veći broj veruje da se to nikada neće desiti zbog neispunjenih očekivanja. Srbija je možda konačno zauzela stranu, time što je glasala za rezoluciju UN koja osuđuje Rusiju povodom invazije na Ukrajinu (u martu 2022. godine), kao i za suspendovanje Rusije iz Saveta za ljudska prava (u aprilu 2022. godine).

Imajući u vidu gore navedeno, mi dole potpisani pozivamo na ubrzani proces integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

 

Will Bartlett, Evropski institut, Londonska škola ekonomije, Ujedinjeno Kraljevstvo

Stefano Bianchini, Univerzitet u Bolonji, Italija

Srđan Bogosavljević, Univerzitet u Beogradu; Ipsos, Srbija

Matteo Bonomi, Institut za međunarodne odnose (IAI), Rim, Italija

Ditmir Bushati, predsednik upravnog odbora “Adriatic Security Forum”; bivši ministar za evropske integracije i spoljne poslove Albanije, Albanija

Mihailo Crnobrnja, bivši predsednik Evropskog pokreta u Srbiji; bivši ambasador Jugoslavije pri Evropskoj uniji

Renzo Daviddi, bivši zvaničnik EU u Bosni i Hercegovini i Kosovu, Italija

Gordana Đurović, Univerzitet u Crnoj Gori; predsednica Crnogorske panevropske unije; bivša ministarka i zamenica ministra za evropske integracije, Crna Gora

Nedžma Džananović Miraščija, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Sarajevu, Bosna i Hercegovina

Jelena Džankić, Institut Evropskog univerziteta, Firenca, Italija

Simonida Kačarska, direktor, Institut za evropsku politiku, Skoplje, Severna Makedonija

Dejan Jović, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Zagrebu, Hrvatska

Gëzim Krasniqi, Univerzitet u Edinburgu, Ujedinjeno Kraljevstvo

Aleksandra Krstić, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu, Srbija

Sonja Licht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, Srbija

Duško Lopandić, Forum za međunarodne odnose, Evropski pokret u Srbiji; bivši ambasador pri EU, Srbija

Vladimir Međak, potpredsednik, Evropski pokret u Srbiji, Srbija

Miroslav Milićević, Savet za borbu protiv korupcije, Srbija

Jelica Minić, predsednica, Evropski pokret u Srbiji, Srbija

Vesna Pešić, sociološkinja, bivši istraživač Instituta za filozofiju i društvenu teoriju; bivša predsednica Građanskog saveza Srbije, Srbija

Dušan Reljić, SWP – Nemački institut za međunarodne i bezbednosne poslove, Berlin/Brisel, Nemačka

Jovan Teokarević, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu, Srbija

Milica Uvalić, Akademski koordinator projekta, Univerzitet u Peruđi, Italija

Stamenka Uvalić -Trumbić, UNESCO, Pariz, Francuska

Jelena Vasiljević, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu, Srbija

Ivan Vujačić, predsednik Foruma za međunarodne odnose, Evropski pokret u Srbiji; Univerzitet u Beogradu; bivši ambasador Srbije u SAD, Srbija

Konferencija je u sklopu Žan Mone projekta Univerziteta u Peruđi, Beogradu i Zagrebu održana u Beogradu od  7. do 8. aprila 2022. godine.