Paradoksalno je da Srbija ne može svojim LGBT+ građanima da omogući da regulišu partnerstvo, dok priznaje istopolne brakove kada su u pitanju strane diplomate.

Ivana Jovanović, Članica Foruma mladih Evropskog pokreta u Srbiji

Iako se poslednjih nekoliko godina u javnosti više govori o pravima LGBT+ zajednice i bez obzira na činjenicu da je premijerka Srbije lezbejka, konkretni koraci ka ostvarivanju jednakih prava još uvek nisu ostvareni. Izveštaj za Srbiju u okviru istraživanja Biti LGBTI u Istočnoj Evropi pokazuje da LGBT+ populacija i osobe koje žive sa HIV-om spadaju među najdiskriminisanije grupe u Srbiji. U medijima se najmanje govori o zločinima iz mržnje koji su počinjeni zbog nečije seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Dok o interseks osobama koje žive u našoj državi ima veoma malo informacija, a podaci iz pomenutog istraživanja ukazuju na to da postoji visok nivo stigmatizacije i autostigmatizacije, posebno u ruralnim područjima.

Sedamnaesti maj je Međunarodni dan borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije i prilika da se skrene pažnja javnosti, ali i donosilaca odluka, na probleme i diskriminaciju sa kojima se LGBT+ osobe suočavaju.

Iako je Ana Brnabić premijerka zemlje koja zakonski ne priznaje njeno roditeljstvo i njenu partnerku tretira kao cimerku, osim podrške i učestvovanja  na Prajdu, nije učinila ništa da tu situaciju promeni. Odnosno, nije uticala na to da se predlože i usvoje konkretni zakoni koji bi olakšali brojne probleme sa kojima se zajednica suočava, kao ni da se zaustavi diskriminacija.

Premda su prema Ustavu Srbije svi građani i građanke jednaki pred Ustavom i zakonima, pripadnici/e LGBT+ zajednice nemaju jednaka prava kao ostali – i to počevši od prava da se ožene/udaju za osobu koju vole i koja njih voli. Ustav definiše brak kao „zajednicu između muškarca i žene”, što istopolnim parovima onemogućava nasleđivanje zajednički stečene imovine ili penzije, da u slučaju nesreće donesu odluku u ime partnera/ke, posećivanje u bolnici ili zajednički bankovni račun.

Zakonom o registrovanim istopolnim partnerstvima došlo bi do izjednačavanja istoplonih zajednica sa institucijom braka – u pogledu penzionog, zdravstvenog i socijanog osiguranja. Ovaj zakon bi omogućio da se istopolni partneri posmatraju kao članovi porodice.

Paradoksalno je da Srbija ne može svojim LGBT+ građanima da omogući da regulišu partnerstvo, dok priznaje istopolne brakove kada su u pitanju strane diplomate. Jovanka Todorović iz Centra za promociju ljudskih prava LGBT+ osoba Gajten, primećuje da svi pripadnici diplomatskog kora koji dođu u Srbiju sa svojim partnerom/kom mogu da regulišu svoj status.

Unutar LGBT zajednice, trans osobe su izloženije stigmatizaciji i zločinima iz mržnje, posebno kada im se lični dokumenti ne poklapaju sa rodnim identitetom. Trans osobe su u veoma teškom položaju prilikom zapošljavanja, prvenstveno zbog nemogućnosti da nabave nova dokumenta. Samim tim, one uglavnom rade privremene, neformalne poslove. Neke se bave seksualnim radom, što ih čini dodatno stigmatizovanim i još ranjivijim na nasilje.

Zakon o rodnom identitetu i pravima interseks osoba omogućio bi bržu i jednostavniju proceduru promene dokumenata, kao i „zakonsko priznanje samoodređenog rodnog identiteta svakoj osobi”. Pored toga, depatologizovao bi transrodnost (Ministarstvo zdravlja je više ne bi vodilo kao mentalni poremećaj) i uveo bi potpunu zabranu diskriminacije na osnovu rodnog identiteta.

Srbija se skoro svim sporazumima Ujedinjenih nacija iz oblasti ljudskih prava, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, ali i ratifikovanjem Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije obavezala da reguliše status LGBT+ osoba, a samim tim i da usvoji ova dva zakona. Sve dok istopolni/e partneri/ke ne mogu da se venčaju, dok trans osobe doživljavaju diskriminaciju na radnom mestu, dok postoji strah od držanja za ruku u javnosti, konstantno treba ukazivati na diskriminaciju i nasilje sa kojima se suočavaju lezbejke, gejevi, biseksualne, transrodne i interseksualne osobe.