Ko treba da bira sudije i kako sprečiti politizaciju sudstva?

Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije ~

„Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako piše u zakoniku,

a da ne sude po strahu od Carstva mi.“

Dušanov zakonik, 1349

Zašto bi uopšte trebalo da bude važno bilo kome ko treba da bira sudije i zašto treba sprečiti politizaciju sudstva? Zar to nije stvar za koju su samo sudije zainteresovane? Bar tako političari kažu – da sudije žele da zadrže svoje privilegije, da se bore za to da budu nedodirlјive i neodgovorne, da im je efikasnost zadnja rupa na svirali i da nezavisnost za koju se sudije zalažu ne postoji nigde u svetu.

Zašto je car Dušan pre skoro 700 godina, još 1349. godine, smatrao da u zakonik treba da uđe naredba da sve sudije sude po zakonu, a ne u strahu od njega?

Zato što sudija teško može da bude pravičan ako je zastrašen.

Nije posao sudije da osudi svakog ko je optužen. Posao sudije je da valјano i pouzdano utvrdi da li je okrivlјeni zaista uradio ono što mu policija i tužilaštvo stavlјaju na teret. Stoga bi trebalo da je nesporno da sudija može, bez opasnosti da mu pripišu da štiti kriminalce, da oslobodi onoga koga su politički moćnici i mediji osudili. Iako je njegov supružnik prijatelј predsednika opštine ili suda, drugi supružnik ne bi trebalo da brine koji će sudija odlučiti o poveravanju dece.

Ko god je ostao bez posla, koga god je poslodavac naterao da radi bez ugovora i opreme pa se povredio na radnom mestu, kome god je poslodavac ostao dužan zarađeno mora da zatraži pravnu zaštitu.

Da li je dovolјno da sudija bude samo stručan? Šta sudiji još treba da bi svako bio siguran da će sudija suditi po zakonu i onda kada mu iz ministarstva stigne poruka (direktno, ili preko medija ili predsednika suda ili na ma koji način) da se poslodavac mora zaštititi inače ode pod stečaj, pa će onda svi zaposleni, a ne samo taj što tuži, ostati bez posla i plate? A još ako sudiji stigne i upozorenje ili pretnja od tih istih, ili ako se druge sudije „dogovore“  da je bolјe da se zastane i ne sudi u takvom predmetu?

Na sva ova pitanja odgovor je je jedan – nezavisnost.

Nezavisnost sudije, kao pojedinca koji sudi u konkretnom sporu i nezavisnost suda, kao sudskog sistema. Samo stručan i nezavisan sudija može da odbije od sebe neprilične uticaje, pretnje ili ponude i da, bez obzira koji je moćnik pred njim, donese zakonitu i pravičnu odluku. Ako građanin zna da će mu suditi takav sudija, ako veruje da će pred sudom ostvariti pravdu, onda je i društvo zdravo i stabilno. Lako rečeno, teško učinjeno.

Nije lako doći do stručnog i nezavisnog sudije od integriteta. Različite države imaju različite tradicije i pravila koja mogu biti podjednako (ne)uspešna. U nekima građani biraju sudije na izborima, u drugima sudije postavlјa monarh, predsednik države ili ministar pravde, a u trećima to čine posebna tela u kojima sudije čine znatan broj, često i većinu, a ponegde su ta tela sačinjena i samo od sudija.

U malom broju država sudije biraju građani, kao na političkim izborima (osam federalnih država SAD i njih još dvanaestak za pojedine sudove, kao i kantoni u Švajcarskoj za sudije prvostepenih sudova). Takav način izgleda najdemokratskiji jer građani svoju suverenu vlast prenose direktno sudijama. Ipak, nije čudo što je takav sistem manjinski u svetu. Građanima se kandidat može svideti po izgledu, šarmu, otvorenom nastupu, po onome šta govori, a što se često „štimuje“ za uho glasača. Velika većina građana nema pravno obrazovanje na osnovu koga bi mogla pouzdano da proceni da li je i koji od kandidata dovolјno ili više stručan da bi bio sudija. Drugi problem ovog sistema je što potreba za kampanjom dovodi u pitanje nezavisnost i nepristrasnost sudije. Kandidat je pod većim pritiskom da obeća, ili i da donosi  politički korektne odluke.  Osim toga, za kampanju su potrebna velika sredstva, koje kandidati obično nemaju. Ta sredstva im obezbeđuje neko drugi ko je dovolјno moćan da ih pokloni „svome“ kandidatu za sudiju. A taj poklon nikad nije „besplatan“. Kad tad, ređe ili češće, iskrsavaće pred tako izabranim sudijom neko od pitanja koje se tiče baš njegovog finansijera iz kampanje.

U drugim državama, severnim i centralnim državama Evrope, sudije postavlјaju monarsi, predsednici država ili ministri pravde, obično na predlog stručnih tela. U takvim sistemima je pouzdanije rešeno pitanje stručnosti kandidata koji se postavlјa za sudiju. Međutim, principijelno ostaje otvoreno pitanje nezavisnosti i integriteta sudija. Koliko je sudija nezavisan od uticaja zakonodavne i izvršne vlasti, ako ga je jedna od te dve vlasti postavila? Duga demokratska praksa ovih država solidno je rešila ovo pitanje, jer se pripadnici zakonodavne i izvršne vlasti pažlјivo uzdržavaju, mada ne uvek uspešno, od toga da utiču na sudije.

Konačno, u dvadesetak evropskih država, kao i u tzv. tranzicionim državama (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Srbija, Jermenija, Gruzija, Moldavija, Ukrajina), sudije biraju sudski saveti. Sudski saveti su tela koja su obično sastavlјena od znatnog broja sudija, koje u savet biraju njihove kolege, kao i od uglednih predstavnika društva (profesora, advokata i sl.). Sudski savet u mešovitom sastavu „spaja“ građane i sudstvo, s jedne strane i „razdvaja“ od druge dve grane vlasti (zakonodavne i izvršne) sudsku i štiti je od neprimerenog uticaja koji bi doveo u pitanje nezavisnost sudske vlasti i nepristrasnost sudije, a time građanima ugrozio pravo na pravično suđenje.

Predstavnici Ministarstva pravde Republike Srbije zameraju načinu izbora sudija od strane sudskog saveta to što će se sudije interesno povezati i zatvoriti  i tako postati nedodirlјivi. Ta situacija je samo teorijski moguća, jer se nije desila nikad i nigde, a naročito ne u Srbiji. Ono što se dešava stalno i što je prisutno i sada u Srbiji, to je da su sudije, pa i one koje su članovi Visokog saveta sudstva, pod sve većim političkim uticajem.

Odgovor na pitanje ko treba da bira sudije i (zašto) i kako sprečiti politizaciju sudstva jeste, pre svega, Visoki savet sudstva, i to onaj savet u kome većinu čine sudije i u kome nema aktuelnih političara, koji će biti nezavisan  sposoban da slobodno, bez uticaja političke vlasti, izabere stručne i nezavisne sudije od integriteta i da time obezbedi građanima pravo na pravično suđenje.

Tekst je napisan u okviru projekta Promene Ustava na putu do Evropske unije: zastupanje ustavnih promena koji finansira Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji.