Dok nova – stara predsednica Evropska komisije Ursula fon der Lajen (FDL) otpočinje komplikovano sklapanje slagalice pod nazivom „sastav Evropske komisije“ (podela resora na 28 članova imajući u vidu želje država članica, političku „težinu“ pojedinaca, odnose muškarci-žene i dr) – u Evropskom parlamentu (EP) je nakon junskih izbora nastavljeno nadmetanje političkih struja koje se pojednostavljeno mogu podeliti na zastupnike status quo-a (proevropljani) i razne desne struje (evroskeptici) zagovornika prvenstva nacionalnih interesa u odnosu na izgradnju nadnacionalne EU.

Izbor FDL u julu o.g. sa relativno komotnom većinom (401 glas od ukupno 720) u EP potvrdio je činjenicu da se proevropski „centar“ (EPP, socijalisti i dr) većinski održao nakon junskih izbora – iako uz paralelno jačanje krajnje desnice. To jačanje se u poslednje vreme pokazalo i činom jednog od vođa desne opcije – mađarskog premijera Orbana. Pošto je isključen iz grupacije Evropske narodne partije (EPP) Orban je uspeo da napravi novu parlamentarnu grupaciju sa Francuskinjom Le Pen („Nacionalno okupljanje“) i sa još 10 drugih desnih stranaka (češki vladajući Ano, italijanska Liga M. Salvinija, holandska i austrijska Partije slobode itd). Ovim je stvorena treća po brojnosti grupacija u EP pod nazivom „Patrioti za Evropu“. „Patriote“ su brojnije, ne samo od liberala i zelenih, nego i od konkurencije sa desnice u okviru „Evropskih konzervativaca i reformista“ („Braća Italije“ Đ. Meloni, „Pravo i pravda“ Kačinskog i dr). Ovaj uspeh je međutim imao i svoj protivefekat. Stranke centra stvorile su neku vrstu izbornog „sanitarnog koridora“ prema Orbanovima Patriotama (kao i grupi „Suverenista“ u kojoj je nemačka AfD), čiji su kandidati za vodeća mesta u EP (za potpredsednike i predsedavajuće odbora u EP) konstantno nadglasani i nisu dobili nijedno mesto.

Uz to, uz kritike zbog svoje „mirovne misije“ u Rusiji i Kini, Orban je dobio i dodatni simbolični „šamar“ od strane većine u EP. Na prvom zasedanju Parlamenta (u julu 2024) nije organizovan tradicionalni govor predsedavajućeg EU – tj. mađarskog premijera, sa objašnjenjem da je program EP preopterećen.

U govoru mađarskim studentima (juli 2024) Orban je rezultate izbora i stanje u EP proglasio „nastavkom okupacije Brisela od strane liberalne oligarhje“ – globalne i briselocentrične. Ocenio je da je „evropski proces odlučivanja slomljen“. EU je umesto da se zalaže za mir (u Ukrajini) predala svoje interese u ruke administracije SAD. Istakao je da je Unija duboko podeljena između njenog zapadnog dela, gde se veruje da je ideja nacionale države prevaziđena (u centru su individualni egoizam, globalni interesi i ideje „soroševaca“) i njenog centralnoistočnog dela koji se i dalje uzda u klasičnu nacionalnu državu i tradicionalne vrednosti (hrišćanstvo, porodica, nacija). U suočavanju sa „globalnim sistemskim promenama“ u svetu, on podržava Makronovu ideju o „evropskom suverenitetu“ – ali to dopunjava idejom o promociji mađarske „velike strategije“ umrežavanja u svetski poredak (koja bi, uzgred obuhvatila sav mađarski „etnički prostor“, a ne samo mađarsku državu). Založio se za jačanje ekonomskih i odbrambenih ambicija u EU, ali se suprostavio daljem političkom ujedinjenju Unije.

Orbanov pristup ne deluje isuviše koherentno. On napada dominaciju SAD  ali podržava Trampa; suprostavlja istok EU njenom zapadu a istovremeno kritikuje Poljsku; zalaže se za mir u Ukrajini, a podržava Makrona i njegovu odbrambenu inicijativu itd. Zanimljiv je i njegov komentar o političkom raspadu Višegradske grupe, što objašnjava ambicijama vlade u Varšavi koja želi da oslabljenu političku „kičmu“ EU (osovina Berlin-Pariz) zameni strateškom linijom London-Varšava-Baltik-Skandinavija.

Orbanovi komentari o stanju u EU su važni ako imamo u vidu produžene političke krize u dve ključne države EU – SRN i Francuskoj u kojima je, s jedne strane očigledan uspon krajnje desnice uz slabljenje vladajućih stranaka i nedostatak političkog liderstva, što je opštiji evropski problem.

Pol Kenedi je u delu „Uspon i pad velikih sila“ ukazao na fenomen dugoročnog „prenaprezanja“ privrede pod pritiskom vojnih izdataka kao glavni razlog poraza u međunarodnom nadmetanju na dugi rok (kako se to na primer desilo sa SSSR-om). Ušli smo tokom poslednjih godina u fazu drastičnog povećanja troškova za naoružanje u skoro svim delovima sveta pa se postavlja pitanje kako će pojedine privrede podnositi ovo dugoročno opterećenje.

Stanje u EU i Evropi u celini, zavisiće, osim od toka rata u Ukrajini, u krajnjem vidu od ekonomske situacije. Osnovni ekonomski problem Unije je dugoročno posmatrano, ekonomsko slabljenje u odnosu na glavne sile – SAD i Kinu. Dok je kineski rast u periodu 2014-2023. iznosio prosečno oko 6,6 %, rast BNP u SAD u istom periodu bio je 2,3% a u Evropskoj uniji tek 1,5%. Ni prosek rasta BNP u narednih desetak godina se neće mnogo menjati. Procene porasta BNP do 2035 g. godišnje za SAD su oko 2%, za Kinu 4,5-5% i EU do 1,5%. Evropska (a posebno nemačka) privreda ima teškoće sa energetskom trazicijom (cene energenata zbog rata u Ukrajini i odricanja od nuklearki u SRN), starenjem stanovništva, zaostajanjem u trci u informatskim tehnologijama i inovacijama u odnosu na SAD i Kinu, kao i obezbeđivanja strateških sirovina za nove tehnologije i poremećaja lanaca industrijske proiizvodnje nakon porasta geopolitičkih napetosti.

Iako je još rano da se govori o perspektivama drugog mandata FDL, osnovne linije srednjoročnog razvoja EU već je najavio Evropski savet u „strateškoj agendi“ za EU do 2029. g. Kao glavne prioriteti navedeni su jačanje odbrane i bezbednosti, pripreme za proširenje Unije, jačanje ekonomske konkurentnosti, realizovanje dvostruke tranzicije (klimatske i digitalne) i napredak u oblastima nauke i inovacija.

Pitanje proširenja ostaje nezavršeni posao EU koji je postao znatno složeniji i geopolitički bitniji sa početkom pregovora sa Ukrajinom i Moldavijom. Tema proširenja je postala u prvom redu odbrambeno i bezbednosno pitanje, a tek nakon toga ekonomsko-politička ili reformska tema. Strateška agenda Evropskog saveta na temu proširenja za sada ne sadrži inovacije: pominje se, pored ostalog, napredak u pristupanju zasnovan na zaslugama (svake zemlje odvojeno), moguć postepeni – fazni pristup u integraciji kao i potreba unutrašnjih reformi u EU.

Prvi konkretan korak u daljem radu na ovom pitanju u EU će se odnositi na izbor komesara za proširenje. Možemo sa dosta sigurnosti predvideti da Orbanov kandidat (dosadašnji komesar Varhelji) nema ozbiljne šanse. Iako je procena o tome ko od kandidata za komesara može dobiti koji resor podseća na igru ruleta, najviše interesa proširenje su pokazale zemlje centralne i istočne Evrope poput Poljske i Letonije. Ključni pokazatelj u narednim godinama o spremnosti za proširenje EU biće stav država članica oko reformi internih politika koje su povezane sa ovim procesom (način odlučivanja, regionalna politika, strukturni fondovi i dr) kao i dogovori u pogledu novog višegodišnjeg finansijskog plana Unije za period 2028-2034.

FDL i Orban se slažu, bar načelno, makar o tome da EU treba da se proširi. Dok istočna i južna granica Evrope gore u požaru ratova, vrata EU se polako, iako još uvek nedovoljno brzo, otvaraju.

Prof. dr Duško Lopandić – Predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji

Objavljeni prilozi odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Tekst preuzet sa izvora: ,,Politika” / Izdanje 04.09.2024. godine