Imao je nešto od one dečačke vedrine, neposrednosti i poleta dok je i u svojim dubokim sedamdesetim godinama, nakon preživljene moždane embolije, uz komentar da „živi na odloženo“, u pauzama ozbiljnih razgovora ili predavanja kao iz rukava sipao šale i viceve, zasmejavajući oko sebe, i staro i mlado.  Život je suviše gorak i kratak da ga ne bismo začinili i sa malo šale, govorio je na način nekog antičkog filozofa. Ipak, Mihailo Crnobrnja je pre svega ostavljao utisak modernosti i energije, kako ga pamtim još od onih prvih dana zajedničkog rada, kada je, stigavši kao ambasador u našu misiju pri EEZ u Briselu  – na samom krajem osamdesetih godina prošlog veka (ja sam tada bio mladi diplomata) – prvo, pokušao da pomogne u bližem i bržem vezivanju poremećenog jugoslovenskog broda za Evropsku zajednicu, da bi zatim nemoćno mogao da prati istorijski brodolom u velikoj buri. Prisustvovao je Karingtonovoj konferenciji i dočekivao tadašnje jugoslovenske rukovodioce. Među njima, bio je i S. Milošević sa kojim je nekada bio blizak saradnik (ministar u vladi Srbije, direktor za razvoj i dr) i kućni prijatelj – kako je priznavao – ali su se zatim politički i lično razišli, jer „Sloba više nije bio isti čovek“.

Pratio sam ga na jednom sastanku sa visokim evropskim funkcionerom, te 1991. godine, koji nas je pozvao da najavi da će EZ, umesto obećane pomoći, uvesti sankcije ako se ne zaustavi talas nasilja. „Nadam se da ćete nas ipak uključiti pre Albanije“, odgovorio je ambasador Crnobrnja, što je u ono vreme zvučalo krajnje gorko i cinično, ali što danas ima na žalost, element dramatičnog proročanstva.

Sećam ga se kako na perfektnom engleskom (magistrirao je u SAD) razgovara na čuvenoj večernjoj emisiji BBC-a u vreme „mini-rata“ u Sloveniji. On pokušava da objasni složenost jugoslovenskih sporova. Voditelj uporno postavlja samo jedno pitanje: ko komanduje tenkovima?

Uvek brz u poslu, jasan, poslovan, okretan, Crnobrnja je pokazivao i visoko poverenje prema nama – mlađim saradnicima, čije izveštaje je potpisivao bez ozbiljnije kontrole. Bilo je nečega viteškog, kavaljerskog, intelektualno i lično poštenog u njegovom nastupu, što je pokazao i podnoseći ostavku na mesto ambasadora 1992. godine, onda kada je shvatio da su njegovi jugoslovenski ideali iznevereni i da zemlja koju je zastupao više ne postoji.

Odbolovano je nestanak Jugoslavije na način intelektualca – napisao je knjigu „Jugoslovenska drama“. Kako je međunarodno ugledna zemlja sa relativno uspešnim rezultatima u ekonomskom i društvenom razvoju, tako brzo i dramatično mogla da propadne u krvavom vihoru? – to je pitanje koju je u prvom redu sam sebi postavljao. Knjiga je doživela nekoliko izdanja na engleskom, a prevedena je i na francuski, kineski i bugarski. I danas je referenca sa svaku ozbiljniju studiju posvećenu kraju socijalističke Jugoslavije. Šalio se da je bio krajnje neoprezan sa Kinezima. Tamo je knjiga dostigla neverovatne tiraže, a on se nije setio da traži ozbiljniji honorar.

Visoki intelektualac, profesor, istraživač u oblasti ekonomije i političkih nauka, Mihailo Crnobrnja je – moglo bi se reći – imao nekoliko akademskih karijera: prva je bila ona jugoslovenska na Fakultetu političkih nauka; nakon raspada Jugoslavije, ostvario je uspešnu karijeru profesora u Kanadi na prestižnom univerzitetu Mc Gill (Montreal); nakon demokratskih promena, vratio da predaje u Srbiji. Bio je profesor emeritus na fakultetu FEFA. Objavio je nekoliko stručnih knjiga i na stotine radova. Kada sam se jednom osvrnuo na njegov povratak iz Kanade kao čin patriotizma, odgovorio mi je malo u poverenju, a malo šeretski: „Ma nije to pravi razlog. Ja sam se naime, vratio svojoj prvoj beogradskoj ljubavi“.

U sva tri perioda kada smo ostvarili blisku saradnju bilo je to povezano sa evropskom integracijom. Nakon demokratskih promena u Srbiji, bili smo deo tima posvećenog povratku i integraciji Srbije u Evropu. Prisećam se jedne debate, nakon samita EU u Solunu (2003) kada je Crnobrnja kritično ocenjivao tadašnje korake EU prema Balkanu kao „nedovoljno odlučne i hrabre“. Danas se vidi da je bio u pravu. Dugo godina, sarađivali smo u okviru Evropskog pokreta u Srbiji. Bio je predsednik EPUS-a u periodu 2015 do 2020. Putovali smo i razgovarali svuda po Srbiji. Uvek umeren, uravnotežen u komentarima, pa i u kritikama, Crnobrnja je ponavljao: „Evropska unija ostaje najbolja opcija za Srbiju!“. Srbija nam je otadžbina, Evropa budućnost.

U ono već davno vreme raspada zemlje, govorio mi je idealistički kako bi možda Jugoslavija mogla da vaskrsne i po treći put, ako je to dva puta uspelo. Nada u evropska budućnost Srbije, činilo mi se, bila je i neka vrsta njegove lične utehe za neprežaljenu, mučki ubijenu zemlju.

Prof. dr Duško Lopandić

potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji