SRBIJA I NJENA EVROPSKA BUDUĆNOST ⋆ Evropski pokret u Srbiji

Skoro svakodnevno čitamo na stranama „Politike” i drugih režimskih medija negativne komentare na temu Evropske unije i posebno njenog navodnog neprijateljskog odnosa prema Srbiji i srpskom narodu, pri čemu je pitanje odnosa prema Kosovu i tzv. dijalogu jedan od glavnih argumenata. Da ostavimo ovom prilikom na stranu složenu temu Kosova i pitanja kako smo dospeli ovde gde smo danas i ko je sve tome doprineo, a da se posvetimo pitanju zašto je sve članstvo u Evropskoj uniji bitno za Srbiju.

Da počnemo sa citiranjem nasumice samo nekih od naslova u medijima koji su se pojavili tokom poslednjih dana:

Srbija je već dvanaestu godinu zaredom nastavila da pada na svetskoj listi percepcije korupcije koju objavljuje organizacija Transparentnost; sada smo na 104. mestu u svetu; u regionu Balkana na lošijem mestu je samo BiH;

Agencija za zaštitu životne sredine RS je pre par dana objavila da je vazduh „jako zagađen u više gradova u Srbiji”, uključujući Beograd, Kosjerić, Novi Pazar, Pančevo, Smederevo, Užice i Valjevo;

Evropski parlament glasa o rezoluciji posvećenoj problemima nameštenih izbora u Srbiji;

EU je donirala 12 miliona evra za laboratorije instituta za javno zdravlje u Beogradu, Kragujevcu i Nišu…

Šta eksplicitno ili implicitno povezuje gornje i mnoge slične vesti? Odgovor: pitanje članstva Srbije u Evropskoj uniji je konkretno pitanje daljeg uređenja i razvoja naše zemlje po brojnim temama od kojih zavisi svakodnevni život, zdravlje i prosperitet, kao i budućnost ljudi u Srbiji: od toga kako, na primer, funkcionišu njene institucije, kako se štite prava i kakav je tretman građana, preko tema poput zdravlja, obrazovanja, zagađenosti vode, vazduha i zemlje, do ekonomskih tema, kao što su investicije, trgovina, regionalni razvoj, uslovi poslovanja itd.

Većina evropskih država koje su članice Evropske unije nisu uključene u tu organizaciju zbog nekog apstraktnog ideološkog razloga nego iz vrlo praktičnih razloga. Većina problema kojima se javne vlasti evropskih i drugih država bave prevazilaze državne granice – od problema migracija, vođenja novih tehnologija, zaraznih bolesti do klime i životne sredine itd. Bez obzira na to što Srbija ne sedi za stolom gde se o pomenutim i raznim drugim temama odlučuje (bolje reći za stotinama stolova – toliko je radnih grupa koje svakodnevno razmatraju isto toliko različitih tema od značaja za evropske građane), ona će, htela – ne htela primenjivati odluke EU, jer su naši propisi najčešće bliži ili dalji odraz propisa koji se dogovaraju i usklađuju unutar ove evropske integracije.

Bez obzira na to kakvi su način i dinamika rešavanja kosovskog pitanja, pomenuta pitanja ostaju vitalna i lični interes za svakog građanina Srbije. Stoga naš elementarni interes podrazumeva da budemo u sali gde se odlučuje, a ne u čekaonici gde se odluke primaju. Kao što se to često kaže, pitanje reformi u našoj zemlji, tj. procesa ulaska u EU, nije apstraktna tema već naš nasušni nacionalni i društveni interes. Ovo se, na primer, jasno pokazuje i kroz direktno iskustvo zemalja koje su u našem neposrednom susedstvu – od Hrvatske i Mađarske do Rumunije ili Grčke. Dovoljno je proći kroz neke države centralne Evrope pa uvideti u kojoj meri je članstvo u EU tokom poslednjih decenija izmenilo sliku tih zemalja, njihovih gradova, sela i društva u celini. Prosečan realni BNP po glavi stanovnika Poljske je tako u toku jedne decenije (2008–2018) u odnosu na prosek EU porastao sa oko 55 odsto na 70 odsto, dok je prosek Rumunije porastao sa oko 50 odsto na 65 odsto (prosek realnog BNP-a Srbije u odnosu na prosek EU raste puževim korakom i danas iznosi oko 44 odsto).

Nažalost, Srbija drastično kasni i u formalnom u procesu približavanja Evropskoj uniji, odnosno pregovora o članstvu. Pregovori o pristupanju su praktično stali: poslednja pregovaračka runda EU i Srbije („međuvladina konferencija”) održana je još u decembru 2021. godine – pre više od dve godine, otkad nisu otvoreni nijedan klaster ili pregovaračko poglavlje. Vlada Srbije je prećutno žrtvovala pitanje integracije u EU kao strateškog cilja Srbije kako bi nastavila spoljnopolitičko „balansiranje” (ili vrludanje) između velikih sila, što se u javnoj propagandi predstavlja kao vrhunac diplomatske umešnosti, bez obzira na to što su slabi rezultati tog diplomatskog žongliranja, odnosno nepostojeći interes za građane i društvo.

Ipak, sporost integracije je samo delimičan razlog zbog čega je došlo do drastičnog pada popularnosti EU u javnosti Srbije (koji je daleko najniži u regionu). Važan razlog je sprovođenje bizarne ali sistematske antizapadne i anti-EU propagande u medijima koji su pod uticajem vladajućih krugova. Tako je, prema istraživanju organizacije Crta, broj antizapadnih izveštaja u različitim tradicionalnim medijima pod uticajem vlasti (novine, portali, TV) u periodu 2017–2022. svake godine konstantno rastao od 1.534 na čak 5.811 negativnih izveštaja. Očigledno je da se radilo o sistematskoj kampanji, koja je, između ostalog, dovela do današnjeg stanja u gledanjima srpske javnost u kojoj se većinski skoro automatski kritikuju EU, SAD i Zapad u celini, za razliku od pozitivnih stavova prema, na primer, Kini i Rusiji. Kako se ovaj trend uklapa u proklamovanu stratešku politiku koja još od 2012. godine ima za navodni cilj uključivanje Srbije u EU, vrlo teško je objasniti. Još je neobičnije da se slični, pa i ekstremniji pogledi u odnosu na EU, zapažaju i kod mladih, iako su oni istovremeno i ona društvena kategorija koja je najviše orijentisana na obrazovanje, traženje posla i, nažalost, na iseljavanje u zemlje članice EU, kao i druge zapadne zemlje.

I pored velikih političkih problema i često opravdanih zamerki i kritika koje se upućuju Evropskoj uniji, ova organizacija ostaje najprirodniji okvir u kome bi trebalo da Srbija rešava različita regionalna, kao i razvojna i druga pitanja. Uz sve svoje međusobne razlike, države EU istovremeno nude društvenopolitički i vrednosni model organizacije i razvoja za zemlje kandidate, ali isto tako i način funkcionalnog rešavanja međususedskih i širih međudržavnih odnosa. Bregzit, tj. izlazak UK iz EU je došao i prošao, a da nije bilo domino efekta na druge zemlje iz prostog razloga što je za svih 27 država članica ostanak u uniji ostalo vitalno i strateško nacionalno pitanje. Ne bez razloga. Bez obzira na seriju kriza kroz koje su prolazila evropska društva, odnosno EU – uključujući finansijsku ili nedavnu zdravstvenu krizu – Unija se za sada pokazala kao uspešan okvir „kolektivne samozaštite” država članica i primer uspešnog prevazilaženja različitih kriza i izazova.

Slabljenje položaja Srbije u odnosima sa EU, uključujući i potpuni gubitak reformske dinamike kao i sve negativnija slika režima SNS-a u zemljama koje bi trebalo da budu naši prirodni partneri, neće pomoći ni kada se radi o rešavanju za nas raznih vitalnih nacionalnih ili društvenih pitanja. Danas su u Srbiji institucije zarobljene, a građani mogu da strahuju kako će biti tretirani od strane države – i kao pojedinci i kolektivno – kako to pokazuje i najnoviji slučaj drastičnih zloupotreba institucija u izbornom procesu – posebno onih beogradskih. Ovo pokazuje da je Srbija već predugo vođena u pogrešnom pravcu. Za prevazilaženje mnogobrojnih problema u srpskom društvu neophodno je vraćanje zemlje na evropski put.

Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Tekst preuzet sa izvora: ,,Politika” / Izdanje 12.02.2024. godine

Link ka celom originalnom članku: https://www.politika.rs/scc/clanak/598917/Pogledi/Srbija-i-njena-evropska-buducnost