Kako se prepoznaje korupcija u upravljanju javnim dobrom, na koji način se tumači javni interes i da li proces pristupanja Srbije EU može pomoći u odbrani javnog dobra, bila su pitanja jučerašnje debate “Zarobljeno javno dobro u zarobljenoj državi”, koju su organizovali Evropski pokret u Srbiji i Fridrih Ebert fondacija.

Ivana Račić, programska koordinatorka Fridrih Ebert fondacije, istakla je u uvodnom delu panela da građani Srbije polako postaju svedoci razvoja gradova koji su podređeni kratkoročnim interesima investitora, pri čemu dolazi do degradacije zaštićenog prostora. Međutim, prema njenim rečima, neophodno je doprineti pravovremenom informisanju ljudi, kako bi se upoznali sa svim pravima i odgovornostima u upravljanju javnim dobrom.

Jelica Minić, predsednica Evropskog pokreta u Srbiji, naglasila je da je pandemija COVID-19 otvorila temu zdravlja kao javnog dobra, a pritom i sposobnosti institucionalnih sistema da se za njega bore.

„Već više od godinu dana se ta tema svakodnevno javlja u našim mislima i time određuje naše savesno ponašanje kako bismo se zaštitili. Međutim, postavlja se pitanje koliko bismo se savesno ponašali prema javnim dobrima bez svakodnevnog podsećanja“, rekla je Minić.

Predsednik upravnog odbora RERI Jovan Rajić saglasio se da je u poslednjih godinu dana unapređena svest građana o važnosti javnog dobra. Sa druge strane, ističe da je do toga došlo isključivo zbog korupcije koja je sve više primetna, a teško dokaziva.

„U Zrenjaninu imate čuvenu fabriku Linglong koja se gradi mimo očiju javnosti. Fabriku kojoj ljudi ne mogu da priđu, pa čak ni na javnu površinu ispred nje. Imate 10 ili 11 građevinskih dozvola koje se izdaju bez prethodno sprovedene procene uticaja na životnu sredinu. Ljudi uopšte ne znaju kako će izgradnja tog postrojenja uticati na život građana Zrenjanina“, rekao je Rajić.

Miroslav Mijatović iz Podrinjskog anti-korupcijskog tima istakao je da su građani dezinformisani po pitanju zloupotrebe javnih dobara zbog činjenice da Srbija sklapa bilateralne sporazume sa ekskluzivitetom u koje je nemoguće steći uvid.

“Tokom protekle dve godine imamo 28 ugovora koji su vredni su 4 milijarde evra u koje uopšte nemamo uvid. Nama strani investitori koji dolaze ovde, između ostalog i kineski investitori, mogu biti glavni zagovarači da mi nikada ne pristupimo Evropskoj uniji, jer oni upravo dolaze ovde iz prikrivene državne pomoći”, istakao je Mijatović i dodao da građani uopšte nisu upoznati sa potencijalnim posledicama tehnologija koje Srbija dobija tim investicijama.

Iva Marković, programska direktorka  Organizacije za političku ekologiju POLEKOL, nadovezala se i podsetila  da je Srbija više puta imala mogućnost da te projekte sprovodi u saradnji sa Evropskom unijom. Međutim, takav vid saradnje bi zahtevao transparentnost, usled čega je to na kraju urađeno sa Kinom.

„Srbiji odgovaraju direktni sporazumi sa Kinom jer se time isključuje mogućnost javne rasprave. Nažalost, kod nas je toliko uništena životna sredina da su građani na kraju morali da ustanu jer je to postalo egzistencijalno pitanje“, naglasila je Marković.

Učesnici konferencije zaključili su da se čestim menjanjem zakona stvara podloga za širenje korupcije. Na taj način se ruši ustavni poredak zemlje jer se omogućuje direktna i istovremeno netransparentna pogodba države sa investitorima.

Online debatu „Zarobljeno javno dobro u zarobljenoj državi“ možete pogledati ovde.

Medijski partner je Nova.rs i debata je dostupna na njihovom portalu.